Viktor Rašović: Roditelji, pustite decu da se bave čime žele

Viktor i Strahinja Rašović su nastavili niz uspešne braće u timskim sportovima. Još od mlađih kategorija, kada su pokazali talenat u Vaterpolo klubu Beograd, igraju zajedno. Trenutno imaju inostrani angažman u Barseloneti, a predstavljaju i budućnost reprezentacije. Stariji Rašović je, u pripremnom periodu bio i kapiten Srbije, dok Viktor sledi njegov put. O mlađim kategorijama, Zvezdi, reprezentaciji i tandemu sa bratom, govorio je Viktor Rašović.

Kao i sva deca u ranom detinjstvu, Viktor je krenuo da trenira sa šest godina, jer mu je vaterpolo bio interesantan, ali i zbog tate. “Tata radi na SRC Tašmajdan pa je nekako logično bilo da ćemo plivati. On je tada radio u školi Vaterpolo kluba Beograd, pa je tako nekako i krenulo.  Kada kreneš da se baviš nekim sportom od 6. godine obično još nisi svestan šta možeš postati. Obično deca kreću da se bave zbog zdravstvenih problema, pa se iz toga izrodi talenat i posle dođe želja da postaneš najbolji u tome. Mi nismo imali te zdravstene probleme, trenirali smo jer nam je bilo zanimljivo da pored škole idemo na bazen da se kupamo i šutiramo loptu”.

Najveću podršku, pored godinu dana starijeg brata, dobio je od porodice i prijatelja ali i od trenera. “Podrska nikada nije izostajala. Ko ti može dati veću podršku od prijatelja i porodice. Svakako su to onda bili treneri koji su nas uvek forsirali da radimo više i verovali su u nas. S obzirom da se bavimo mlađim kategorijama spomenuću trenere iz mlađih kategorija, a to su: Rade Potočan, Mića Perišić, Aleksandar Pavlović. Oni su svi u Vaterpolo klubu Beograd, gde smo mi počeli”.

Igranje sa starijim bratom predstavlja prednost i privilegiju.  “Svakako je veliko zadovoljstvo igrati sa bratom. Nema svako tu privilegiju. Dobro se razumemo u bazenu i to je naša prednost u odnosu na ostale igrače. Do sada smo uvek igrali zajedno i u reprezentaciji i u klubu. Nadam se da će tako i ostati, ako ne u klubu, barem u reprezentaciji”.

Period mlađih kategorija u Beogradu a zatim i stasavanje u Zvezdi, mlađem Rašoviću je ostao u najlepšem sećanju. “Nas je Zvezda izbacila kao igrače u reprezentaciju i u Barselonetu. Mi smo počeli u Vaterpolu klubu Beograd i prosli sve mlađe kategorije i 2010. prešli u Zvezdu u prvi tim. Nedostaje puno toga, nikada se to više neće vratiti, ali sve u svoje vreme. Kako si stariji vreme je da uživaš neka ozbiljnija iskustva i takmičenja. Sećam se da smo u Beogradu imali uspešne mlađe kategorije, pobeđivali smo veliki Partizan mnogo puta”, prisetio se Viktor a zatim se osvrnuo na sjajnu šampionu sezonu Zvezde nakon koje je usledio i njegov inostrani angažman.“Pa promenilo se samo to što smo bogatiji sa peharima i medaljama. U suštini ništa se nije promenilo u našem radu, nastavio sam da treniram još jače i postao sam još više gladan titula. Želeo bih da opet osvojim pehar Lige šampiona. Smatram da tako mlad ne smeš da poletiš nakon nekog velikog uspeha, jer možeš mnogo brzo da padneš. Moraš ostati na zemlji da bi nastavio da igraš na tako visokom nivou”.

Vaterpolisti su više puta pokazali da fakultet i karijera mogu zajedno a samim tim i da su jedni od najobrazovanijih sportista, međutim nije lako uklopiti obrazovanje i profesionalni sport. “Pa teško jeste, državni fakultet i profesionalnoi sport je skoro nemoguće postići. Čast izuzecima naravno. Mislim da golmani mogu da usklade sport sa fakultetom, jer oni sazrevaju tek kasnije kao golmani. Zato se većina vaterpolista opredeljuje za privatne fakultete gde imaju više razumevanja za sportiste. U svakom slučaju dobro je da skoro svaki vaterpolista razmišlja u smeru da završi fakultet”.

Viktoru je sazrevanje u sportskom smislu uz brata, donelo i dodatne saveta i iskustva.  “Uvek se savetujemo i razmenjujemo mišljenja. Nekako često ponavljam u sebi, tokom utakmice najviše, a nekada i ovako. „Nikad ne reci nikad- veruj u preokrete“.        

Strahinja Rašović je protiv Slovačke bio kapiten. Za ovog mladog igrača, to je predstavljalo čast i privilegiju. “Nosilo je određenu dozu odgovornosti to sigurno. Nisam imao veliki pritisak jer sam verovao u ekipu,ali je bila ogromna čast. Doživeo sam nesto sto nisu mnogo veća imena od mene u srpskom vaterpolu doživela i srećan sam zbog toga”.    

Pored kluba i reprezentacije, Strahinja se takmičio i za svoj fakultet. ”Predstavljao sam fakultet ali u plivanju, nisam igrao vaterpolo. Za mene je jako bitno da ima te emocije koja me tera da budem najbolji uvek. Razlika je igrati za klub ili reprezentaciju. Što se mene lično tiče uvek pristupam sa velikom željom svakom važnom meču, mada moram priznati sa reprezentacijom je za mene uvek malo veća odgovornost igrati.  

Razlika u vaterpolu kada su Rašovići bili na početku i sada je primetna, međutim danas je i sve manje dece koja se odlučuju za ovaj trofejni sport. “Mislim da se tada radilo kvalitetnije sa mlađim kategorijama, bilo je više uslova za rad nego danas, bili su bolji treneri, svaki klub je izbacivao nekoliko igrača u reprezentativne kategorije. Iz godine u godinu kvalitet svega toga opada, kako uslova za rad, tako i trenera i opada isto zelja dece za bavljenjem vaterpolom, nažalost”, istakao je Viktor.

Poslednjih godina situacija u srpskom vaterpolo svetu nije sjajna. Klupski vaterpolo je u lošoj situaciji, a sve to za sobom povlači posledice u reprezentaciji. “Budućnost vaterpola u Srbiji je već na staklenoj nozi. Mislim da je srpski klupski vaterpolo dotakao dno katastrofe, gore od ovoga ne može biti. Ako se nastavi ovako vrlo brzo će sve da se svede na amaterizam i reprezentacija će da ispašta za koju godinu. Moraš imati dobru ligu da bi imao još bolju reprezentaciju. Naša trenutna reprezentacija je sazrela kada je liga kod nas bila dobra, ali treba obratiti pažnju da 12 od 13 igraca sa glavnog spiska i jos pet igrača sa šireg spiska igraju van Srbije. Šta je sa mlađim pogonom, nema ga, baš zbog onoga što sam rekao, a to je zbog uslova, novca i opšteg interesa”.

Na kraju, Viktor je mladim vaterpolistima i njihovim roditeljima imao šta da poruči. “ Mlađima preporučujem da se bave sportom i da se klone ulice. Nije toliko bitno koji sport je u pitanju, bitno je da deca imaju dodatnu aktivnost pored škole. Nije bitno da li će postati vrhunski sportisti ili ne. Mislim da je ipak najbitnije postati dobar i neiskvaren čovek. To je vrednije od bilo kog uspeha po mom misljenju. Sa druge strane neki igrači moje generacije su imali pritisak roditelja. To je pogrešno, roditelji, pustite decu da se bave čime žele, nemojte se mešati i vršiti pritisak što nešto nisu dobro uradili.  Nekoliko igrača iz moje ekipe Beograda, generacije 93. su uništili roditelji, a mogli su postati vrhunski igrači. Tako da smatram da roditelj treba da bude tu kao podrška, da te posavetuju, da te upiše na sport koji odabereš, da te podržava i ništa više od toga”, rekao je Viktor Rašović.

 

 

Fotografije: Privatna arhiva Viktora Rašovića