Siraba Dembele: Da bi počeli da verujete u sebe, pripremite se za veliki rad

Siraba Dembele jedna je od iskusnijih rukometašica nacionalnog tima Francuske i kao pravi predvodnik nosi kapitensku traku već četiri sezone. Rukomet je krenula da trenira u rodnom gradu, Saint Lubin des Joncherets, sa 11 godina, po ugledu na stariju sestru. Četiri godina kasnije, počela je da trenira u rukometnoj akademiji, koja je uz treninge deci organizovala školska predavanja. Sa punoletstvom je usledio i prvi profesionalni ugovor i igranje u Prvoj ligi Francuske za ekipu Merignac. Nakon sedam godina igranja u rodnoj zemlji, odlučila se i za prvi inostrani angažman a odluka je pala na danski Randers, zatim je u Vardaru iz Skoplja igrala tri sezone, a sada je član ruskog Rostova. Uspehe je ređala i sa reprezentacijom. Naime, ona je za nacionalni tim zaigrala prvi put 2006. godine, a iste godine na Evropskom prvenstvu, na kom su Francuskinje osvojile bronzu, ona je igrala prvo veliko i zvanično takmičenje. Dobre rezultate sa reprezentacijom je beležila i  na Svetskim prvenstvima, 2009. u Kini i 2011. u Brazilu,  kada  je osvojila dva srebra. Takođe u 2016. godini je osvojila još jednu bronzu na Evropskom, ponovo u Švedskoj, ali i srebno na Olimpijskim igrama. Jedan od značajnijih individualnih priznanja jeste i to što je pet puta bila proglašena najboljim levim krilom Francuskog šampionata a 2015. je bila proglašena najboljim levim krilom Lige Šampiona. 

Opšte je poznato da svaka nacija, ima nešto karakteristično za svoj način treniranja i igranja rukometa. Stil same igre razlikuje se kako u Danskoj i Francuskoj, tako i u Rusiji i Makedoniji. Gde ste se Vi najbolje uklopili?

Istina je da svaka zemlja ima svoj način kako vide rukomet,kako misle i rade. U Danskoj mnogo polažu na taktici i  ekstremno su disciplinovani. Sa jedne strane to je dobro, a sa druge strane, ne baš. Zato mislim da se rukomet igra  i osećajem. Teško je govoriti o stilu treniranja, zato što je svaki trener imao svoj način rada. Karakteristično za ove klubove je da se gledaju performance igrača i njihov doprinos, zato što su klubovi na vrhunskom nivou i imaju visoke ciljeve i ambicije. Tvoje je da budeš profesionalac i dobar na terenu. U Rusiji je slična situacija kao u Vardaru. Meni lično najviše odgovara način treniranja i igranja u Francuskoj,jer sam tamo odrasla, počela da igram i koristim taj model. Ali iskustvo igranja u inostranstvu mi je mnogo pomoglo i učinilo me je jačom, jer sam igrala sa i protiv najboljih igračica.

 

Da li ste imali uzora, nekoga ko Vam je bio podsvesna motivacija?

 

Nisam imala nekoga koga bih posebno izdvojila, iako to deca u početku obično rade, ali volim tip igrača koji ima taj neki čudni duh na terenu i daje sve od sebe za dobrobit ekipe i pobedu.

 

Takođe, organizujete i kampove za decu iz celog Sveta. Šta mališane tamo očekuje?

 

Svake godine se organizuje kamp koji nosi moje ime u mestu Tulon, gde sva deca koja vole rukomet mogu da učestvuju. Održava se leti, u julu i avgustu, po nedelju dana.To je miks između rukometa i vanrukometnih aktivnosti, dakle fizičke vežbe, igre u bazenu, na reci i slično. Kamp je  za dečake I devojčice od 14 do 18 godina.

 

Vas krasi neverovatna brzina, što je jako važno za igrača koji igra na poziciji levog krila. Kako se prepoznaje kod dece kome koja pozicija više odgovara?

 

Da, za krilnu poziciju u rukometu je bitno da si brz, ali takođe, kao krilo ne treba da poseduješ samo brzinu. A kako izabrati poziciju je više lična stvar svakog deteta gde se oseća ugodno i gde sebe pronalazi u igri. Takođe i koji individualni i fizički kvalitet poseduje.

Kada ste shvatili da je rukomet nešto čime ćete se baviti veći deo svog zivota?

Kada sam potpisala prvi profesionalni ugovor sa 19 godina.

 

Počeli ste sa  11 godina,da li su te godine idealne za početak?

 

Ne postoji vremenska granica za početak koja garantuje uspeh. Naravno da je bolje ako počnete ranije, ali postoje slučajevi gde su ljudi počinjali kasnije sa rukometom pa su napravili uspešnu karijeru zahvaljujući svom vanserijskom talentu.

 

Za rukomet kažu da je jedan od najgrubljih sportova, jer ima puno kontakta.Da li ga uopšte tako doživljavaju deca koja tek počinju?

 

Istina je da je rukomet mnogo zahtevan i grub sport,pogotovo na vrhunskom nivou, ali za decu je to više zabava i igra, oni rukomet u početku ne vide i ne doživljavaju na taj način.

 

Da li deci treba prepustiti odabir sporta, i u kom momentu se trabaju uključiti roditelji u donošenju te odluke i na koji način?

 

Ja mislim da roditelji ne treba da odlučuju kojim će sportom dete da se bavi.Mislim da je to detetovo pravo. Kada su oni mali, mogu se oprobati u više sportova i da  odaberu onaj gde se najbolje osećaju odnosno pronalaze.

 

Da li se mentalna snaga, koja je jako bitna na terenu, stiče vremenom ili je to ipak individualna stvar?

 

Na vrhunskom nivou, mentalna snaga je najvažnija zato što sam talenat nije dovoljan za uspeh. Ima mnogo stresa sa kojim se igrač  svakodnevno susreće. Moraš da prihvatiš poraz, moraš da prihvatiš kada ne igraš dobro. Ako nemaš mentalnu snagu mnogo je teško. Naravno da se mentalna snaga stiče vremenom i iskustvom tokom karijere. Sa iskustvom, mentalna snaga je mnogo jača.

 

Da li planirate da ostanete u rukometu nakon što završite igračku karijeru?

 

Mislim da neću ostati profesionalno u rukometu posle igračke karijere, ali ću u svakom slučaju ostati u kontaktu sa rukometom na druge načine.

 

Da li možete da izdvojite najvažniju utakmicu?

 

Moje najlepše iskustvo iz rukometa vezano je za Olimpijske igre. Kada sam dodirnula Olimpijsku medalju koju sam osvojila, to je bio neverovatan osecaj i rezultat napornog rada.

 

Kako biste savetovali najmlađe i čitaoce SportJuniora?

 

Ključ uspeha je vera u sebe i ono što radiš. A da bi počeli da verujete u sebe pripremite se za veliki rad.

 

Ivana Bojović