Savate boks – sport koji nas tek osvaja!

Savate boks jedna je od sportskih disciplina koja u Srbiji nije dostigla punu slavu. Iako je aktuelan više od 30 godina, tek nešto više se pričalo o njemu kada je dobio i svetsku šampionku, Kristinu Džolić. Spoj raznih borilačkih veština, svojom dinamikom privlači sportiste raznih uzrasta, i potvrđuje da za ovaj sport nikada nije kasno. Trener Savate kluba Vojvodina, selektor reprezentacije Srbije u savateu i predsednik savate saveza Vojvodine, Miroslav Odžić predstavio nam je i približio savate boks, pričao o pravilnom radu i delio savete mladim sportistima.

Savate boks na ovom prostorima došao je krajem prošlog veka, ali je zatim i usledila pauza nakon raspada Jugoslavije, te je ponovo postao aktuelan u Srbiji 2003. godine.

Savremeni savate se pojavljuje u Srbiji, tačnije u Jugoslaviji, osamdesetih godina prošlog veka. Pionir ovog sporta, moj prvi trener Miodrag Jotić, pohađao je seminare,  učestvovao na internacionalnim takmičenjima i ujedno prenosio znanje po ovdašnjim borilačkim klubovima. Tada su najzastupljeniji bili karate, džudo, boks, kung fu i rvanje. Savate se u to vreme praktikovao u Zagrebu, Rijeci, Sesvetskom Kraljevcu, Novom Sadu, Beogradu, Zemunu…I ubrzano se širio, pa je osnovan savez (Jugoslovenski Savate Odbor)i počela su organizovana državna prvenstva. 1992, uvođenjem međunarodnih sankcija, savez je prestao da postoji i većina klubova u Srbiji je nastavila sa kik boksom, ali je duh savatea nastavio da živi. 2003, na inicijativu svetske federacije ponovo se osniva savez, ovaj put Savate Savez Srbije i od tada nastupamo na međunarodnoj sceni pod zastavom Srbije”, počeo je priču o savate boksu trener Miroslav Odžić.

Iako je u senci popularnijih i medijski pokrivenijih sportova, savate se može pohvaliti da je itekako priznat među mlađom populacijom.

Trenutno je među mladima popularniji nego kod starijih. Kod njih je još izražena želja za dokazivanjem, tako da je broj takmičara na prvenstvima za mlade veći nego kada su odrasli u pitanju”.

Međutim, na popularnosti ovog sporta najviše rade sami sportisti koji se odlično kotiraju u svetskom vrhu.

Naši sportisti su u samom vrhu svetskog savatea. Na evropskim i svetskim prvenstvima, kao tim, uvek smo plasirani od drugog do četvrtog mesta. Imamo veliki broj prvaka, sveta i Evrope u svim uzrasnim kategorijama, oba pola i u obe discipline”, pohvalio se Odžić, a zatim i osvrnuo na put stvaranja jednog šampiona: “Za tako nešto je potrebno puno rada i strpljenja. U današnjem, materijalnom svetu, teško je odvojiti vreme i raditi nešto iz ljubavi. Budući šampion treba da se odrekne nekih stvari i da dobro organizuje svoje vreme, kako bi stizao da trenira nekad i dva, tri puta dnevno. Potrebno je da bude disciplinovan i samokritičan, da konstantno uči i napreduje iz meča u meč.  Trener treba da motiviše i usmerava, tj. da vodi borca kroz ceo taj proces na putu do vrha. Da uočava dobre i loše stvari kod borca, pravilno dozira opterećenje na treningu i učešće na takmičenjima.  Uz stručan rad u klubu i upornost uspeh je zagarantovan”.

Obzirom da je reč o borilačkom sportu, sa dosta kontakata, trener Odžić preporučuje da sa treniranjem ovog sporta treba krenuti posle 10. godine.

Ovo je osetljivo pitanje. Zavisi od više faktora – razvijenost motoričkih sposobnosti, psihološka zrelost… Moje lično mišljenje je da treba početi posle desete godine, kad su neke sposobnosti već razvijene. Međutim, kod nas je već godinama loš sistem fizičkog vaspitanja u školama, a i van škole su deca manje aktivna, tako da je bolje krenuti sa treninzima uporedo sa početkom škole, oko sedme godine, jer pored poboljšanja motoričkih sposobnosti, savate trening podiže nivo samopouzdanja, poboljšava koncentraciju i pažnju i omogućava kvalitetnu socijalizaciju dece što im može biti od pomoći za bolji uspeh u školi. Problem je to dete zadržati u sportu do seniorskog uzrasta, a da ne dođe do istrošenosti ili zasićenja. Ima dosta primera da je neko bio vrlo uspešan u mlađem uzrastu, a nije stigao da se oproba u seniorskoj konkurenciji”.

„Sa druge strane, za rekreativno bavljenje savateom nikada nije kasno. Zbog prilagodljivosti i benefita, ovim sportom se može baviti i u poznim godinama“

U svetu borilačkih sportova, savate izdvaja tradicija, ali i podvrste ovog sporta, koje su prilagođene čak i sportistima sa invaliditetom, odnosno osobama u kolicima.

Savate je jedan od retkih borilačkih sportova nastalih na tlu Evrope, tačnije u Francuskoj. Odlikuje ga spoj tradicije i modernog sporta. Nastao je prilagođavanjem istočnjačkih borilačkih veština evropskom načinu života.

Savate boks (borba u kojoj su dozvoljeni udarci rukama i nogama) je najpoznatija i najrasprostranjenija disciplina savatea. Pored toga postoje i

Canne de combat( kan)- borba štapovima

savate defense (samoodbrana)

savate forme – koreografija koja uključuje kretanje, udarce i odbrane uz muziku

Hendi boxe- disciplina prilagođena osobama sa invaliditetom, tj. osobama koja se krecu u kolicima.

U okviru savate boksa imamo dve discipline assaut (aso) i combat( kombat). Borci su obučeni u trikoe koji omogućavaju pokrete velikih amplituda. Na nogama nose čvrste, duboke patike od platna ili kože, koje  ne smeju imati oštre ivice niti metalne delove. Upravo te patike i prave razliku u odnosu na druge sportove, jer omogućavaju brze i lakše kretanje i jače udarce, te je lakše onesposobiti protivnika. Sve ovo utiče da borba bude dinamičnija i atraktivnija. Savate se od sličnih sportova razlikuje po mnogo široj lepezi dozvoljenih udaraca, odnosno tehnika napada i odbrane, što uz stroga pravila doprinosi uvek zanimljivim i neizvesnim borbama”.

Veliki broj talentovane i zainteresovane dece, optimističan su pokazatelj budućnosti savate boksa u Srbiji.

Budućnost savatea u Srbiji zavisi od opšteg stanja u društvu. Svedoci smo da bavljenje sportom predstavlja luksuz i privilegiju, a trebalo bi da bude zdrava navika, nadgradnja i zadovoljstvo. Mladi odlaze u inostranstvo u godinama kada bi mogli da daju najveći doprinos u sportu ili su preopterećeni poslom. Uprkos svemu, po broju dece na nedavnim takmičenjima i kvalitetima koje su pokazali, uz stručan rad, mislim da imamo čemu da se nadamo”.

Trening se sastoji iz više faza, a povrede u ovom sportu nisu izraženije nego u nekoj drugoj disciplini iako je reč o borbi.

Trening savatea traje 60-90 minuta, u zavisnosti od doba godine, odnosno blizine takmičenja, nivoa polaznika i sadržaja treninga. Sastoji se iz nekoliko delova. Uvodni nam služi da se telo zagrevanjem i istezanjem pripremi za glavni deo. U glavnom delu se uče nove tehnike ili uvežbavaju naučene, radi se na ispravljanju grešaka,taktici ili podizanju nivoa motoričkih sposobnosti. Radi se sa partnerom, na spravama,vrećama za udaranje ili sa trenerom na fokuserima. U završnom delu se rade vežbe jačanja mišića ruku, nogu i trupa, istezanje, korektivne vežbe, vežbe disanja, opuštanje“.

„Zahvaljujući pravilno vođenim treningom (dobro zagrevanje), odabirom vežbi i korišćenjem adekvatne zaštitne opreme, povrede su svedene na minimum”

Za kraj, trener Miroslav Odžić je još jednom detaljno analizirao svoj sport i time olakšao nedoumice dece ali i odraslih koji žele da se okušaju u savate boksu.

Savateom se  može baviti svako. Po želji, može se učestvovati u sistemu takmičenja ili trenirati rekreativno. Osim postizanja rezultata na takmičenjima, trening savatea nam pruža dosta zdravstvenih i psihofizičkih pogodnosti. Mnoge bolesti savremenog doba možemo sprečiti ili ublažiti. Jačanjem i istezanjem mišića, sprečavamo pogubno dejstvo sedentarnog načina života. Zglobovi ostaju duže pokretljivi, a kosti gušće što je, uz bolju ravnotežu koja se takođe razvija,  značajno za starije osobe. Jača se imunitet. Podiže se svest o zdravom načinu ishrane, a veća potrošnja energije topi suvišne kilograme. Poboljšana koncentracija, samopouzdanje i brzina reakcije nam pomažu u svakodnevnom životu- u školi, na poslu, u saobraćaju.. U takmičarskom savate boksu, kao što sam  naveo postoje dve discipline. Razlikuju se u dozvoljenoj snazi udaraca. U asou je dozvoljeno samo dodirnuti protivnika, dok je u kombatu dozvoljeno udariti punom snagom. Osim trikoa i patika, takmičari nose i rukavice koje ublažavaju udarce ali i štite ruke. Od zaštitne opreme, nose se štitnici za potkolenice, suspenzor za genitalije, kaciga, štitnik za zube, a devojke i štitnik za grudi. Udarce je dozvoljeno zadavati stopalima i čeonim delom pesnice. Ciljevi za ručne udarce su prednji deo glave i trupa (lice i stomak), a za nožne celo telo, osim genitalija, potiljka i grla. Zabranjeno je hvatanje i bacanje protivnika. Naizmenično korišćenje raznovrsnih tehnika napada i odbrane uz konstantno kretanje, borbu u savateu čini izuzetno zanimljivom i atraktivnom”.