Martina Pavlović: Planova i snova imam dosta, i upravo ih jurim

Martina Pavlović pet puta nedeljno, putuje oko 2 sata kako bi stigla na trening u Atletski klub Top Jump. Predanost i naporan i disciplinovan rad, ovoj četrnaestogodišnjakinji iz Obrenovca, doneli su prvo mesto u bacanju kugle u kategoriji pionira, na Otvorenom prvenstvu Srbije u dvorani. Ovoj devojčici, čija je disciplina, zapravo, bacanje diska, uspehe su predvidjali i u sportovima koje je prethodno trenirala – plivanju i kajaku. U razgovoru za Sport junior Martina je otkrila zašto je odlučila da posle „vodenih“ sportova predje na atletiku.

Posle poplave koja je zadesila Obrenovac u maju 2014. godine, nismo imali nikakve uslove za treniranje što je i logično zbog toga što je bazen bio pod vodom za vreme poplave, pa sam posle nekog vremena na nagovor svog oca , koji se takođe bavio atletikom, otišla na par atletskih treninga u mom sadašnjem klubu, ali mislila sam da će to tako biti samo dok se ne srede uslovi za plivanje u Obrenovcu. Ali, ne, kada sam otišla na prvih nekoliko treninga ja sam se zaljubila u kraljicu sportova, atletiku, pa je posle kratkog vremena atletika postala moj sport broj jedan koji je sad deo mene i bez koga sebe ne mogu da zamislim u kome sanjam velike snove!

Kako je izbor pao na bacanje diska, odnosno kugle?      

Moja glavna disciplina je bacanje diska, kugla je tu samo zbog toga što se u njoj nalaze i neki tehnički detalji koji mogu da mi pomognu i u disku, a kuglu takođe zimi mogu da bacam na zatvorenom, dok zbog vremenskih prilika je zimi teško sprovesti trening za disk, na minusu.

Šta je najvažnije na tvojim treninzima, odnosno koje su to vežbe koje su specifične za tvoju disciplinu?

Na mojim treninzima je sve važno, zbog toga što je u bacanju diska zbog rotacione tehnike potrebna i snaga, i brzina, i skočnost, sve što se nalazi u raznovrsnim atletskim disciplinama. Ono što je posebno na bacačkim treninzima jeste tehnika.

Koliko često treniraš?

Treniram uglavnom 4-5 puta nedeljno, nekad i šest puta u toku nedelje, ali sve zavisi u kom periodu treniranja se nalazim, da li je to spremanje za manje ili veće takmičenje, ili naprimer odmaranje od takmičenja, sve zavisi.

Koliko putuješ da bi stigla na trening?

Vreme putovanja do Beograda  i do treninga je stvar koja zavisi od doba dana, vremenskih prilika i od autobusa, u proseku oko 1h i 40min. Trudim se da sve uklapam sa obavezama u školi, posebno što sam osmi razred, pa su nam u toku pripreme za prijemni u srednju školu, ali, uglavnom sve uspem da  stignem i uradim.

Koliko je odnos takmičar – trener bitan da se gradi ljubav prema sportu?

Veoma, jer trener je taj koji tačno zna šta treba da kaže svom sportisti pre nego što izađe na borilište da bi ga motivisao da uradi ono za šta je spreman u tom trenutku, kao i na treningu, da prenosi znanje pa i van treninga  savetuje kako da  postupa u životu, a kako svime time postepeno dolaze rezultati vi sve više volite to što radite i želite još više da stvarate uspehe sa svojim trenerom koji postaje sve bitnija osoba u tvom sportskom životu.

Koliko ti znači to što su ti treneri Biljana i Dragutin Topić?

Znači mi mnogo što su takvi ljudi oko mene, pre svega pošteni i dobri ljudi, a posle sportisti koji iza sebe imaju mnogo svetskih uspeha, iskustva i znanja koje prenose ne samo na mene već i na ceo klub u kome treniram, čiji su oni osnivači. Pravi je ponos kad te treniraju Biljana, rekorderka Srbije u troskoku i Dragutin, rekorder Srbije u skoku u vis. Pored njih, sa mnom sarađuje i Danijela Čurović, koja drži rekorde Srbije u bacanju diska i kugle, takođe iskusan sportista.Pred početak takmičenja uvek su tu da daju savet i da me još više motivišu, i obavezno ih čujem kako navijaju.

Koji je tvoj lični rekord?

Moj lični rekord u bacanju kugle je upravo ovaj s kojim sam postala šampionka Srbije za starije pionirke u dvorani, 12.11m, a u bacanju diska 34.70m od prošle godine, ove sezone će leteti mnogo dalje.

Da li si se za ovo takmičenje spremala intenzivnije nego za prethodna?

Ne mogu da kažem da sam se intenzivnije spremala za ovo takmičenje nego za ostala, ali mogu da kažem da je ovaj rezultat došao iz mog napretka… Po meni moji uspesi nisu samo oni na takmičenjima, već svi oni na kojima pomeram svoje granice svakog dana, među kojima su to i oni sa treninga. Neki od uspeha na takmičenjima su par bronzanih medalja na prošla dva Prvenstva Srbije, dva zlata sa Prvenstva Beograda, srebna medalja sa Međunarodnog mitinga u Italiji 2016., i naravno da pomenem zlato sa Prvenstva Srbije u dvorani za starije pionire, od pre dva dana.

Planovi

Hm, planovi, imam ih dosta, kao i snova koje jurim sad, i koje ću u budućnosti. Jedan od njih su Olimpijske igre, i to ne samo jedne, kao i verovatno skoro svakom ozbiljnom sportisti. Tu su i ostala velika takmičenja poput Svetskog i Evropskog prvenstva koje želim da dostignem, kao i to da postanem najbolja bacačica diska, a posle karijere želim da ostanem u atletici, jer je ovo najzdraviji svet i jer sebe ne vidim nigde van sporta. Što se tiče ove godine, planove ću ostaviti za sebe.

Kako provodiš slobodno vreme?

Slobodnog vremena je jako malo, ali to mi ne smeta, jer sve što radim, radim jer će uticati na ono u budućnosti, ali kada stvarno imam vremena volim da nadoknadim izgubljene sate spavanja, slušam klasičnu muziku i čitam sportske knjige, volim da gledam dokumentarne, biografske i ostale sportske filmove.

Da li gledaš uspešne bacače diska i pokušavaš da im „ukradeštehniku?

Naravno, jer kada nešto vezano sa tehnikom ne uspem tako lako da uradim, pogledam kako jedna ili dve to rade pa uradim na način koji meni više odgovara. Znači gledam samo njih dve, ne više, zbog toga što svaka ima različitu tehniku bacanja.

Da li je tvom društvu interesantna tvoja disciplina i da li su ponosni što u društvu imaju prvakinju Srbije?

Pa bacanje diska, kao i atletika nisu toliko poznate današnjoj „modernoj“ deci, odnosno mojim vršnjacima koji se ne bave sportom, zbog čega je meni jako krivo što neki ne shvataju šta je to kraljica sportova i za to što je mešaju sa gimnastikom, pogotovo u mom gradu, Obrenovcu, u kome je atletika skoro pa izumrela kao sport, a niko se ni ne trudi da je vrati na mesto na kome pripada kao jedan od tri bazična sporta! Moje društvo voli da čuje šta sam uradila na takmičenju, a neki i detalje kako je bilo. Naravno postoje i oni koji su očigledno pomalo ljubomorni što oni to nisu uradili ili me ne vole previše, pa ni ne volim da se hvalim i da ja krenem tu temu oko mojih uspeha.

Da li utičeš na društvo oko sebe da se bave sportom?

Da, kada neko pita kako to radim ili pita nešto slično, ja im kažem da slobodno mogu da probaju, ali retko se desi da to i učine, zbog atletike koja skoro ne postoji u Obrenovcu. U promovisanju atletike ću više uspevati u budućnosti, a nadam se i buđenju nje u Obrenovcu, ne sumnjam u to.

Fotografije: Privatna arhiva Martine Pavlović

Daliborka Delibašić