Lara Luka ajkula u telu morske sirene

Ako ikada sretnete Laru u šetnji kroz grad, verujem da ćete se okrenuti za njom i pomisliti sigurno je manekenka…mlada, lepa, zgodna, nasmejana…I jeste sve to, ali daću vam jedan savet. Stanite i pozdravite je, sa puno poštovanja. Ta mlada, lepa, zgodna i nasmejana devojka, muški se bori u muškom sportu, i ne pokušavajte sa njom vretenastom da obarate ruku…pokajaćete se. Poštovanje ne zaslužuje samo zato što je lepa i jaka…Poštovanje zaslužuje jer od 10 godina vredno trenira, zato što je u osnovnoj školi postala deo seniorskog  tima, zato što ne zna za umor, zato što ne zna za strah, ne zna za ne mogu…i nebrojano puta je stala ispod zastave Srbije dok se intonirala himna. Predstavila nas je u najboljem svetlu gde god se pojavila, dala i poslednji atom snage i za svoj klub. Nekad pomislim da je sve to ludost, ali kad čujem ja to moram sa propratnim iskricama u oku, shvatim da se ta ludost zove odgovornost i ljubav. Zato, ako sretnete Laru kako šeta kroz grad, pozdravite je sa puno poštovanja jer ona nije samo lepotica, ona je vaterpolistkinja, koja sa nepunih 16 godina ima niz utakmica sa reprezentacijom RS, sa seniorskim vaterpolo timom Crvena zvezda, nagradu za najboljeg pionira Sportskog društva Crvena zvezda i potpisan ugovor sa mađarskim ženskim vaterpolo klubom klub DFVE u prvoj ligi Madjarske. Predstavljamo vam vaterpolistkinju Laru Luka.

Kako je izgledao tvoj početak?

Vaterpolo sam počela da treniram sa deset godina u ŽVK Taš 2000, dobila sam letak u školi i odnela ga kući… Iskreno nisam htela da treniram vaterpolo, govorila sam roditeljima „ne želim da izgledam kao bodybuilder“ i to su uglavnom misli svake devojčice kojoj padne na pamet da trenira, pa zato i odustane. Ali mene su ubedili da odem na jedan trening da vidim kako je, i da razmislim o tome (večno sam im zahvalna na tome). Otišla sam na taj prvi trening 29. novembra 2010. godine. U kabini za presvlačenje sam plakala mami i odbijala da odem na bazen, ali kad me je ubedila da podjem sa trenerom, sve mi se svidelo, svidela mi se ta opuštena atmosfera, svideo mi se odnos izmedju igračica i trenera, svidela mi se voda, i odlučila sam da nastavim. Tada još nisam znala šta je Prvenstvo Srbije, Kup Srbije, Liga Šampiona, da ne pominjem reprezentaciju i nacionalna takmičenja…

Postala sam deo seniorskog tima vrlo brzo, zbog manjka igračica, a i verovatno zato što su već tada procenili da sam talenatovana. Osvojile smo prvenstvo Srbije i tada mi je najveća motivacija bila medalja, svidelo mi se i to što smo putovale po Srbiji i što smo se uz to uvek dobro zabavljale, i na treninzima, a ne samo na putovanjima, tako da me je tada to održavalo u sportu.

lara1

Koliko je zastupljen ženski vaterpolo u Srbiji?

Nažalost ženski vaterpolo u Srbiji nije toliko zastupljen koliko je u svetu, mnogi ljudi ni ne znaju da postoji. Ali od Evropskog prvenstva u Beogradu ove godine sve počinje da ide na bolje, ljudi su me par puta prepoznali na ulici, u autobusu, prodavnici… Formiraju se novi klubovi, a i zainteresovanost kod devojčica raste. To nam je oduvek i bio problem kad su u pitanju nacionalna takmičenja, manjak konkurencije i manjak igračica u godištu. Kada se ide na takmičenja uvek se zna koje devojke idu koje ne, zato one kojima je mesto u reprezentaciji zagarantovano, nemaju potrebe da daju sve od sebe na treninzima i da se bore za to mesto, na to mislim kad kažem problem sa manjkom konkurencije. Kada kažem manjak igračica u godištu mislim na polazak na EP u19 sa nekoliko igračica od 13-14 godina, i to nam baš i ne odgovara jer jedna trinaestogodišnjakinja nije ni približno fizički jaka koliko i devojka od 19 godina… Onda veći deo utakmice igraju starije igračice bez zamene… Često se desi da neka odigra celu utakmicu bez zamene, a teško je dati 100% u svakom od 32 minuta AKTIVNE igre.

Koliko je sav taj uspeh oduzeo od odrastanja, a koliko je dao?

Svako ko hoće da se bavi nekim sportom profesionalno mora mnogo da se odriče, pa tako i mi u vaterpolu. Mnogo puta se desilo da praznike proslavljamo u bazenu na treningu, da ne idemo na ekskurzije sa društvom iz škole, ne želim ni da pominjem koliko mnogo rodjendana i žurki sam propustila zbog treninga… više puta nisam ni pozvana jer su drugari znali da ne bih mogla da dodjem. Ali opet pored tih odricanja, vaterpolo pruža prijatelje za ceo život, lepe momente koji se pamte, putovanja. Imam nepunih 16 godina a obišla sam više od pola Evrope… naravno ljudi putuju i privatno, ali mislim da je sve lepše sa dobrim društvom, pritom putujemo van zemlje najmanje pet puta godišnje. Ne možete ni da zamislite koliku radost, sreću i ponos osetite kad postignete zacrtan cilj sa grbom zemlje koju predstavljate na grudima, to je neopisiv osećaj, to mora da se oseti.

Puno žena na jednom mestu i gruba igra, da li je moguće da funkcioniše?

Da bi se zacrtani cilj ostvario, odnos izmedju igračica, i izmedju igračica i trenera mora da bude savršen. Ako u igri nismo sve kao jedna, ako se samo jedna izdvaja od ekipe sve pada u vodu… Moramo toliko dobro da se znamo, da komuniciramo pogledima i da predvidjamo poteze jedna drugoj… Kao što je bitna fizička sprema tako je isto bitna i psihička, bez toga nema ništa. Mnogo puta u toku karijere dodje krizna situacija kad poželite da odustanete, kada jednostavno ne možete da se naterate da odete na trening. U takvim situacijama podrška porodice i saigračica je mnogo bitna i uvek dobro dodje… uvek su tu da vas podsete na godine treniranja, na odricanja, na prijatelje, na to koliko se u vas ulagalo i koliko ste u sebe ulagali, i naravno na vaš cilj.

laratekst

Koji je to cilj?

Moj cilj je da osvojim sve što može da se osvoji, i da me jednog dana mnogi smatraju najboljom igračicom sveta, da steknem poštovanje velikih lica u vaterpolu tako što ću sama postati jedno od njih. Najveći motiv mi je Olimpijska medalja. Desilo se jednom da je jedna dosta mladja devojčica od mene, koja trenira vaterpolo u mom klubu pa je odatle i znam, napiše sastav na temu „Osoba kojoj se divim“ o meni… to je nešto što bi svakom dalo motivaciju, jednostavno ne želite da se ta dečica koja vas toliko vole razočaraju u vas. Najveći uspeh mi je učestvovanje na seniorskom Evropskom prvenstvu u Beogradu 2016, a onda i nastupanje za odličan madjarski klub DFVE u prvoj ligi Madjarske.

Lara SportJunior ti želi da ostvariš sve svoje ciljeve!