Ko je taj trener?

Koliko je važno da dete bude aktivno i uključeno u neki sport tokom odrastanja, toliko je važno, ali možda i više, ko su osobe koje su uključene u taj proces,  odnosno ko su treneri kojima prepuštate svoje dete. Nije to samo sport, nije to samo ni da određeni trener ima perfektnu biografiju, mnogo važnije je ko je trener kao ličnost. Roditelji, nažalost, u današnje vreme jurcanja nemaju puno vremena ni da obrate pažnju na određene detalje, te decu, bez razmišljanja prepuštaju školici ili trenerima za koje je sve perfektno opisano na sajtu.

Na ovu priču me je naveo prošlonedeljni odlazak na prvi probni trening u obližnjoj školi karatea… Igrom slučaja, roditelj sam koji je u detinjstvu vrlo aktivno, pored tenisa trenirao i karate i čak bila osvajač državnog prvenstva u katama, davne ’98. Pored toga takođe trener u drugom sportu i eto neko ko je igrom slučaja prisustvovao tom prvom probnom treningu, na koji je dete toliko želelo da ode, a pri tome bila i jedini prisutni roditelj… Školica  razgranata po Beogradu na više lokacija, zavidna biografija pokretača i osnivača, ulivala je poverenje, pri tome na pet minuta od moje kuće.  Međutim, par minuta na početku mi je bilo sasvim dovoljno da vidim katastrofu, i to onih pet nakon kašnjenja početka treninga od 15 minuta u kojima je mladi trener uspeo da mi uruči pristupnicu i priznanicu za nastavak treniranja. Trener mlad, što je lepo, uvek volim da vidim mlade entuzijastične ljude u bilo kom poslu, međutim ovde je entuzijazam izostao. Nakon kašnjenja, trening počinje, trener naslonjen na radijator u farmerkama i patikama daje deci šture informacije o pokretima koje treba da rade. Kimono nigde, bos nije, a trebalo bi koliko sam ja upućena u karate (možda se prehladio), deca jedna drugoj daju savete i pomažu ako negde greše… Jedan mališan slabije fizičke konstitucije i ne tako koordinisan non-stop kažnjen i radi vežbe, jer po mišljenju trenera „neće da se potrudi“, a ovaj ni ne pokušava da mu objasni, pa ga kažnjava u ćošku… Nakon 15 minuta suvoparnog ničega od karatea i pokreta, deca igraju šugice do kraja treninga koji je kasnio… I to je to… Čiča miča i gotova priča. I to je tako u svakom sportu, i to nije tako samo kod nas, videla i radila sa takvima i u Americi, a i u Beogradu.

Za ovakvu opservaciju treninga niko i ne mora da bude stručnjak ili da se bavio tim sportom. Pristup, energija, ono što se prenosi odmah ukazuje na kvalitet ponuđenog, taman pisali najveći hvalospevi o postignutim uspesima na sajtu, sve se lepo vidi, ko želi. Čak i ako je sport „povoljan“, i odgovara vreme i blizina i ako dete ide… Ponekad je, nažalost, izgubilo i to dete svoje dragoceno vreme, ono praktično  nije ni treniralo taj sport… Ako me razumete. Lepše bi se igralo kod kuće.

Trener je neko ko ne samo što treba da bude ličnost za primer, trener je neko ko verovali ili ne pored roditelja u odrastanju ima ključnu ulogu u formiranju ličnosti. Pored teniskih trenera koje sam imala, svoj lični razvoj dugujem upravo karate treneru, a kasnije i kondicionom treneru Simi koji me je tokom perioda od 10 godina (9 do 19) gradio kao jaku ličnost svojim treninzima, ali i svojim pristupom, pogledom na svet i pričama koje sam od njega slušala. Objasnio mi je godinama da nije zanimljivo niti imam išta od toga da budem „njanjava“, već da kad padnem ustanem, da kad me obuzmu emocije, da se smirim, da  budem hrabra, jaka i istrajna, da ne odustajem na prvu.  Da nisam ništa manje vredna ili slabija od bilo koga i da sam sposobna da sama uradim sve… I što je najvažnije, bio je strog, ali uvek podrška i ohrabrenje. Danas imamo puno toga što nosim u sebi, a poteklo je upravo iz tog odnosa „učitelj-učenik“. Njemu sigurno negde dugujem što mnoge danas podnosim dostojanstveno, odlučno i bez straha.

I ne zaboravite, na kraju, dete upija sve ono što trener radi, kako se trener odnosi prema drugima, prema poslu, prema deci i kakve priče priča u pauzi, sve će to jednog dana negde isplivati na površinu, sigurno.

Zato nije samo dete dovoljno odvesti i predati nekome na sat ili dva, par puta nedeljno… Treba nekada i zaviriti i razmisliti „Ko je taj trener? Kakve vrednosti moje dete stiče od njega?

 

Piše: Aleksandra Sandor