Filip Stuparević najmlađi debitant u istoriji srpskog fudbala

Kod njega je u pravom smislu te reči, ljubav prema fudbalu krenula, OD MALIH NOGU! Omiljene igračke bile su mu sve koje su ga asocirale na loptu, pa čak i lubenica! Šesnaestogodišnji Filip Stuparević, trenira fudbal već 12 godina. Da je talentovan za najvažniju sporednu stvar na svetu, videlo sa kada je došao na prvi trening, a u žižu javnosti dospeo je kada je za ekipu Voždovca zaigrao prvenstvenu utakmicu i postao najmlađi debitant u istoriji srpskog fudbala. Filip tada nije imao ni punih 16 godina.

U kom klubu si počeo da igraš i ko je bio taj koji prvi primetio da umeš da praviš čuda sa loptom?

Prvi klub u kom sam trenirao je „Obrenovac 1905“. Da umem sa loptom i da fudbal nije tek tako moj izbor, kao svakog drugog dečaka, primetila je moja porodica. Stali su uz mene i podržali snove jednog petogodišnjaka. Tako je bilo bre 12 godina, tako je i sada. Oni su tu i ja sam im beskrajno zahvalan zbog toga.

Koliko godina si imao kada si zbog fudbala morao da putuješ za Beograd preko 30 kilometara na treninge?

Imao sam 6 godina i nije mi bilo teško, jer su krenuli da se ostavaruju moji snovi. Želeo sam da iz jednog skromnog mesta pokušam da se dokažem u mnogo većoj i jačoj sredini.

Filip je ubrzo postao uzdanica mlađih kategorija ekipe OFK Beograd. Sa turnira su se redovno vraćali sa peharima, a Filip je veoma često bio najbolji golgeter. Ipak, ostaće zapamćen kao najmlađi debitant na prvenstvenoj utakmici u istoriji srpskog fudbala. Kakava je bila tvoja reakcija kada si saznao da ćeš zaigrati za prvi tim FK Voždovac i tako postati najmladji igrač u Super ligi?

Pa takva reakcija se teško može opisati. Samo znam da mi je srce u tom trenutku bilo preplavljeno emocijama i da sam želeo da opracdam poverenje koje mi je stručni tim ukazao.

Kako na tebe gledaju stariji igrači?

Razlika u godinama jeste velika, ali u prvom timu se to ne gleda, kad se bilo ko priključi bilo koliko godina da ima, svi su isti, gledamo da podržimo jedni drugi, da olakšamo uklapanje u tim, jer samo tako će to doneti dobar rezultat na terenu.

Filipu se ostvario još jedan san – da nastupi za reprezentaciju Srbije. U ovom trenutku, mladiće naše kadete, pod palicom perice Ognjenovića, očekuju preostale utakmice za kvalifikaciju na Evropsko prvenstvo.

Igrati za reprezentaciju u jednu ruku je prelep osećaj, ali i velika odgovornost. Slede utakmice protiv Škotske, Švajcarske i Crne Gore. Ekipa smo koja ne zna i ne želi da zna za poraz i verujemo da nas očekuju pozitivni rezultati, samim tim i plasman na Evropsko prvenstvo.

Najveći broj golova koji si dao na jednoj utakmici je 4, ali sigurno postoji neki najdraži do sada, ali i neki koji sanjaš da daš?

Najdraži gol koji sam dao do sad mi je bio protiv reprezentacije Crne Gore 2014. Godine i to je bio moj prvi gol za reprezentaciju Srbije. Kad su u pitanju oni golovi koji dolaze, kad bih birao, izabrao bi da postignem pobednički gol na Svetskom prvenstvu.

Koliko je tvoj život posvećen fudbalu, da li imaš slobodnog vremena?

Moj zivot je skoro u potpunosti posvećen fudbalu. Slobodnog vremena retko kad imam, jer se trudim da škola ne trpi, odnosno da i obaveze koje imam oko školovanja završavam uspešno i na vreme.

Rekao si da ti je na ovom tvom putu bitna podrška porodice… Da li imaš tremu kada znaš da su oni na tribinama?

Podrška porodice mi je najbitnija u svemu. Znam da uvek mogu da se oslonim na njih i nemam tremu kada su na tribinama… Čak mi se čini da mi to daje neku dodatnu snagu, dodatnu želju da zaigram najbolje što mogu!

Šta ti najviše nedostaje kad si u karantinu?

Najviše mi nedostaje moj najvatreniji navijač, moja mlađa sestra.

Da li već sada imaš neke planove ili ima naznaka kako će se dalje odvijati tvoja fudbalska karijera?

U ovom trenutku ne razmišljam puno o tome. Bitno mi je da napredujem, da se usavršavam, treniram… Da na utakmicama koje igram i za klub i za reprezentaciju odigram što bolje… A onda jednog dana… Da zaigram u Atletiko Madridu.

Koji je to fudbaler kog najradije gledaš i možda pokušavaš da „ukradeš“ neku foru?

Najradije gledam Radamela Falkaa, sada fudbalera Monaka, on mi je omiljeni igrač od malih nogu.

Da li kada si kod kuće imaš vremena da odigraš fudbal sa klincima iz kraja?

Teško. Nemam toliko vremena. Kad sam kod kuće, trudim se da budem što više sa porodicom. Ali kad mi se bude ukazala prilika, sigurno ću to učiniti, jer znam koliko su meni kao klincu značile takve stvari.

Daliborka Delibašić