Darko Udovičić: Budućnost vaterpola je komplikovana

Ovo leto bilo je i više nego uspešno za naše vaterpoliste. Nakon bronzane medalje seniorske reprezentacije na Svetskom prvenstvu, isti rezultat su ponovili i juniori u Beogradu. Takođe, i vaterpolisti do 15 godina su bili trećeplasirani na nezvaničnom prvenstvu sveta, odnosno Memorijalnom turniru “Darko Čukić”, a u Novom Sadu se upravo održava Evropsko prvenstvo za juniorke. Univerzitetska reprezentacija predvođena Dejanom Savićem igra u Kini, pa se očekuje još jedno odličje za srpske vaterpoliste. Sa direktorom organizacionog komiteta Svetskog juniorskog prvenstvakoje se nedavno održalo u Beogradu, Darkom Udovičićem, komentarisali smo uspehe naših reprezentacija, sponzore i budućnost vaterpola u Srbiji.

Zadovoljstvo i ponos zbog dobre organizacije i odličja srpskih juniora, nije krio, već je ponovo svima čestitao: “Mislim da je rezultat realan i da sigurno postoje reprezentacije koje, ako nisu istog kvaliteta možda i bolje nego što je naša reprezentacija, i mislim da nakon svega možemo da budemo ponosni na rezultat i opet koristim priliku da im se zahvalim, svim igračima i stručnom štabu. Nije lako igrati u kontinuitetu iz godine u godinu što se tiče omladinskih selekcija  i imati zapažene rezultate. Mislim, da je to ono što daje oslonac za  spokojnu budućnost ili budućnost kojoj se nadamo da će kud i kamo biti svetla kao u seniorskoj reprezentaciji”.

Zatim se osvrnuo i na komentare koje je dobio posle prvenstva: “ Što se tiče organizacije mislim da je bila zahtevna i mnogo više nego što smo očekivali, imali smo vreme koje nam nije išlo na ruku i što se tiče visokih temperatura i što se tiče vremenskih nepogoda, ali kad se završi takmičenje i kad imate pohvale onda se sve to brzo zaboravi. Ali generalno stvarno imali smo mnogo, mnogo više napora i neočekivanog rada, ali  smo sa nekim malim timom i iskustvom koje smo imali sa prethodnih takmičenja uspeli da sa Finom i svim onim koji su pomogli izguramo to do kraja”.

 Ovog avgusta Srbija je domaćin još jednog velikog takmičenja. U Novom Sadu, od 20. do 27. avgusta će igrati najbolje mlade vaterpolistkinje Evrope, do 17 godina, a Udovičić od srpske selekcije očekuje plasman u prvih osam ekipa.

„Od Evropskog prvenstva u Novom Sadu očekujem pre svega da bude jedna stepenica  i nastavak puta koje su devojke i naša ženska reprezentacija krenule početkom 2016. godine prisustvom na Evropskom prvenstvu u Kombank areni. Mislim da je jako bitno za devojke što su tu I što smo mi organizatori. Neki koncept koji je napravljen u Vaterpolo savezu Srbije, zajedno sa Ministarstvom i Olimpijskim komitetom Srbije na promociji ženskog vaterpola, je prisustvo na velikim takmičenjima, a što mi kao domaćini omogućavamo indirektno. Želja je da devojke koje sad nastupaju i koje su igrale u Areni imaju kontinuitet prisustva na velikim takmičenjima. Ove godine  i sledeće imaju kvalifikacije za Evropsko seniorsko prvenstvo u Barseloni. Mi se nadamo da će proći i biti prisutne u Barseloni na Evropskom prvenstvu u julu sledeće godine i nadamo se da kada se završi, Srbija bude domaćin Svetskog prvenstva za devojke ispod 18 godina sledeće godine od 26. avgusta do 1. septembra. Mislim da ta dva, tri takmičenja i eventualno njihov plasman za 2020. godinu na zimsko Evropsko prvenstvo u Budimpešti, bi zaokružilo jedan cilj na takmičenjima u ženskim mlađim kategorijama i na velikim seniorskim takmičenjima, da bi onda stekle iskustvo i znanje i kvalitet da bi u intervalu od 2020. do 2024. godine rezultatski smogle snage da su prisutne na Evropskim takmičenjima i pokušaju da se plasiraju na Svetsko prvenstvo 2021. godine u Japanu ili 2023. gde god da bude. To je cilj kome svi težimo, to su neke stepenice, a mislim da su takmičenja za devojke u našoj zemlji jako bitna. Devojke posle ovog takmičenja idu u Volos na Svetsko prvenstvo za vaterpolistkinje ispod 20 godina. Mi ne možemo da očekujemo da i tamo  naprave neki veliki rezultat, ali ovde možemo. U Novom Sadu to može da bude dobar rezultat u grupi, neko drugo ili treće  mesto koje bi nam obezbedilo razigravanje za plasman i kvalifikacije. Nadam se dobrom partijom u osmini finala a onda i u četvrtfinalu. Najvažnije za njih je da prođu osminu finala i uđu u osam, i mislim da bi sa tim rezultatom naši ciljevi bili ispunjeni, što se tiče ženske  reprezentaciju u Novom Sadu”.

UPRKOS ODLIČNIM REZULTATIMA NAŠIH REPREZENTACIJA, PITANJE O BUDUĆNOSTI VATERPOLA SE SAMO NAMEĆE.

Iako reprezentacije Srbije ređaju uspehe i medalje na svim takmičenjima, situacija u Srbiji nije nimalo naivna. “Budućnost vaterpola je komplikovana. Pojavljuju se novi sportovi i nove discipline u tim sportovima koje imaju agresivnu medijsku kampanju, dostupnost sporta deci još uvek nije zaživela u onoj minimalnoj meri koja je dovoljna da čini okosnicu da se kvantitet prevede u kvalitet, ali jednostavno  mislim da radom svih lokalnih samouprava i boljim razrešivanjem šta je od sporta potrebno našoj zemlji i u kom pravcu taj sport treba da ide, koji su sportovi kojima pažnja treba i koji donose medalje i da bi se sačuvali na jednom  određenom nivou. Mislim da je to pravac u kom treba da se razmišlja za budućnost. Naša baza je mnogo  manja i svake godine se sve više smanjuje, sad ovim što je prikazano to je kontradiktorno. Situacija je da širimo bazu ženskog vaterpola i to jednim uzlaznim trendom a što se tiče muškog, pogotovo u Beogradu, on ide silaznim trendom. Što se rezultata tiče nisam u narednih par godina  skeptik ali što se  budućnosti tiče imam jednu blagu bojaznost da ako se brzo  stvari ne izdešavaju u kontra smeru da će to biti jako, jako teško održati kontinuitet rezultata za budućnost. I u seniorskoj i u mlađim kategorijama jednostavno nije to sve kao što bi trebalo i kao što klubovi očekuju. Ima sve više problema, svake godine su sve veći finansijski izdaci, što se termina i takmičenja tiče.  U Srbiji pogotovo u mlađim kategorijama nije sve to onako kako bi trebalo, onako kako klubovi očekuju. Imaju mnogo problema, a veliki su, i svake godine sve veći finansijski izdaci, što se termina i takmičenja tiče. Ne bih da se ponavljam, ali sport se prenosi na roditelje u najvećoj meri ili u potpunosti. To nije put kojim idu sportovi koji nemaju široku bazu da ostanu na nivou, da ostvaruju vrhunske rezultate a sto se tiče sportova koji imaju veliku bazu, da iz te baze izađe kvalitet. Mi imamo situaciju da imamo par sportova koji imaju velike baze ali ne mogu da proizvedu kvalitet, sa nekim mlađim selekcijama i omladinci se rasture po svetu i kasnije kad treba da igraju u seniorskim kategorijama oni nestanu i izgube se i taj talenat koji je bio prepoznat u smislu  nekog velikog rezultata, da li je to fudbal, košarka, odbojka ili rukomet ili koji god sport da izabere, neće moći da  pretoči u kvalitet za seniorski uzrast,  a to je ono najvažnije merilo koje je potrebno sportu da se održi u državi da bi prezentovalo svoj uspeh u celokupnom sportu. Mislim da je to zadatak koji je jako teško rešiv. Pogotovo sada, u Beogradu ima jako puno klubova iz svih grana sportova, a ja mislim da će to u budućnosti biti jako tesko održivo”.

Ipak, uprkos brojnim problemima, kako Udovičić nagalašava, ništa ne treba menjati, već se samo pridržavati zakona.

“Ništa nije potrebno promeniti, već zakon o sportu mora da se primenjuje, da svi pojedinci i fizički i pravni subjekti pročitaju i da vide koja su im prava i obaveze i mislim da je to prva stavka, to je kvalitetan materijal i zakon. Ne možemo suditi po njemu ako ga se ne držimo i ne primenjujemo. To je prvi korak po meni. Drugi korak je da se proširi baza inspektora ili onih koji to mogu da isprate na terenu, da li je to tako, a treće i  najvažnija stvar je da shvate i klubovi i lokalne samouprave da su faktički u sinergiji a ne u kontra ritmu i da jedni druge treba da pomažu a ne da se uloga lokalne samouprave samim činom davanje novca prema klubovima I primanjem novca klubova od strane države i lokalne samouprave završava.  Mislim da to treba i mora da bude dvosmerna ulica, puna uvažavanja, puna konkretnih dopuna na mesečnim izveštajima. Jednostavno mislim da je baza sportista široka ali da baza  sportista nije segmentirana na pravi način. Ona pokušava da se uredi ali jednostavno je velika frekvencija dece, lutaju u sportovima, 90 % dece i nije za taj sport koji trenira, već trenira jer majka ili otac to želi  ili imaju mogućnost da dete to trenira, što je onda druga stvar. Sport treniraju deca čiji roditelji mogu da  plate. To ne možemo da zaboravimo i sprečimo, ali mislim da celokupan  naš sport mora da obrati pažnju gde je ono što mi želimo i šta je ono što mi možemo da proizvedemo i šta je to što možemo da očekujemo. Mislim da uslovi nisu ni približno onim kakvi su bili kada smo mi bili deca, ne u smislu infrastrkture, to je jedna stvar. Već u smislu odabira dece da se bave tim sportom. Druga stvar je što je jako, jako bitno što se tiče granskih sportova i granskih saveza  na koji način se vrši  primarna i završna selekcija te dece. I ako u to uđe sve ono što ne treba, a nije ovo što sam rekao, primarna i sekundarna selekcija, završna selekcija u reprezentativnim kategorijama, onda sve ovo pada u vodu, jer ono što ja znam, što su mene učili kada sam počinjao  i kada sam završavao karijeru trenera, trener mora kao i sport i granski savez, da bude pravedan  prema  svim neposrednim izvršiocima, a to su sportski stručnjaci ili stručnjaci u sportu kako god. Ako si ti nepravedan prema njima, u smislu, deca vrlo dobro znaju ko treba da igra, i igrači znaju, onda to sve dobija neki drugi okvir koji država ne može da kontroliše i onda to ode daleko. Jednostavano onda je jako teško iscrpeti kvalitet iz toga“.

Po ugledu na svetske modele u tretiranju sporta, pogotovo nacionalnog, Srbiji je potrebno da pronađe način na koji će pomoći svom sportu.

„Mi smo na podneblju koje ima predispozicije za mnoge grane sportova, a nemaju za sve, a država treba da nađe svoj model ili da iskoristi modele koji postoje u svetu i da se jednostvno odredi  koji su to sportovi koji treba da se tretiraju na poseban način. Ne kažem da treba samo vaterpolo, već koji su  to sportovi koji donose rezultate i koji omogućavaju  da se država prezentira na najbolji način, koji su sportovi na osnovu strukture, koji su na osnovu infrastrukture, koji su na osnovu  rasprostanjenosti klubova po Srbiji. Mogu da opšte participiraju Prva, Druga i Savezna liga. Ne zaboravite da je ranije postojao sistem sporta, a koji su proizvodili kvalitet iz te mase. svi se trude i sada ali ne možemo da zaboravimo činjenicu da komercijalnih osnova bavljenja sportom  ne može da bude nikako ni od strane države u smislu korišćenja  termina, “to košta toliko”, niti od strane kluba, “e to košta toliko i ako možeš da platiš ti si unutra, ako ne možeš, ništa”. Dotakli smo se ekstrema ali  uvek volim da upotrebim rečenicu kada radim sa svojim timom, da u okviru onog rama što imamo, ne onoga sto nemamo, da uvek možemo bolje i da postavimo sistem da svima bude bolje i da svi budemo zadovoljnijii i pravedniji. I dalje mislim pogotovo što se tiče juniorskog sporta da možemo bolje, i ono što je po meni jako bitno, postoje razne grane, gde možda nešto ne može da se vidi odmah ali se nazire. I u nekim granama sporta je potrebna pomoć odmah, nekima malo kasnije, ali ona treba da bude neprekidna, da bude stalna, jer ako se to  ne prepozna i ne učini odmah ili ako sad nema problema, za 10 godina će biti problem i da će taj sport nestati onda i da posle dođu milioni i bazeni onda je to džaba“.

Zbog loše finansijske situacije, koja je kulminirala u poslednjoj sezoni, Srbiju napušta sve veći broj, sve mlađih vaterpolista, ipak uz određeni napor, to se može promeniti, a veliku ulogu u tome mogu imati i fakulteti i porodice.

“Mislim da nikada nije pravo vreme da sportisti napuste domaće klubove. Ranije je postojao zakon, to jest ne zakon nego država Jugoslavija je branila da nakon dva olimpijska ciklusa ili nakon 26 ili 28 godina da napustiš zemlju. Ja nisam za to ali kada sam bio direktor Partizana, ja sam smatrao da Vaterpolo klub Partizan treba da učini napor da minimum pre 23., 24. godine ne pusti igrača, da prvi ugovor u trajanju koji je tada bio četiri ili pet godina  odradi u svom klubu. Bolje je i za klub i za državu i za njega jer je on ipak kvalitet al nije sazreo da ide u inostranstvo. Mislim da su potrebne neke odredbe, ne zabrane, nego odredbe da svima budu omogućeni uslovi da završe fakultet ovde, ne da završi preko veze, nego da završi i da trenira, da bude ovde. Mislim da bi se rešila i klupska scena u svim sportovima i da se omogući  tim reprezentativcima i onima koji se sa 17, 18 godina prepoznaju kao talenti, ne svim ali 90% te dece,  da omogućimo da studiraju, da  četiri, pet godina studiranja provedu kod mame i tate ili samostalno, da dobije neki novac koji bi ga zadovoljio ovde da napreduje  u smislu treniranja. Mislim da je to model,  ne da se zakonski ograniči nego da se teži da se stvore uslovi,  jer ja sam siguran da bi recimo  Drašović, da ima uslove pola od toga sto će dobiti u Italiji, garantujem da bi ostao ovde. Taj prvi profesionalni ugovor koji se potpiše sa matičnim klubom, na pet godina, i nakon četiri godina sam siguran da će ga klub pustiti sa 22, 23 da ode a on će biti srećan  da pola od tog novca dobije ovde i da završi fakultet i da sa diplomom ide u inostranstvo. A siguran sam da bi Savić ili bilo koji trener više voleo da mu on ostane ovde, da ga ima na vidiku da ga uokviri i iskleše na pravi način. Ovako oni odu i to je to. Poseban problem po meni, iako ne trebam da se bavim tim, je da treba pažnja da se posveti svoj deci koja imaju želju i koja su u  mogućnosti. Ranije je bilo odeš u Ameriku pa te zaborave i precrtaju a mislim da je Košarkaški savez Srbije  odradio divnu stvar ove godine kada je poslao selektora tamo i skupio sve koje ima u Americi i održao kamp, selektirao ko su, gde su, šta su, sjajna stvar. Nismo više bogata zemlja da decu koja svoje želje i kvalitet, i mogućnosti svojih roditelja, neko pozove da odu,  pričam pre svega o studiranju u Americi, zaboravimo. Mali Gvozdenović je igrao u Americi već godinu i po dana, dve. Po nekim ranijim uticajima Vaterpolo saveza Srbije ne bi ga ni zvali, ali mislim da postoje neki segmenti koji moraju da se prepoznaju i od strane Olimpijskog komiteta Srbije  i od strane Sportskog saveza Srbije, koji se bavi neolimpijskim disciplinama, da  se posebno tretiraju. Postajemo siromašniji što se tiče sporta, deca nam odlaze, mislim da moramo da budemo malo vispreniji  i malo da pokažemo pažnju na sve. Kao i sa pisanjem zakona nećemo uraditi sve odjedanput ali sigurno da treba napraviti prvi korak,mislim da bi bilo super barem da se prepoznaju, i da se kaže “e vidi mi imamo ideju da prvi profesionalni ugovor najbolje ekipe kod nas zadrže svoju decu ovde”, da vidimo kome šta treba, u kojim uslovima treba da treniraju, koji su fakulteti u mogućnosti da daju stipendije za studiranje sportistima i da kad stvarno podvučemo crtu da to nije brojka koja će zaboleti. Kad pogledamo, mi kao država ako ulažemo od osme godine, roditelji do 12., 13. godine  pa ga preuzme država od 13. godina kroz kup, onda prisustvo u reprezentaciji od 15 godina do 18, to je neki kontinuitet od 10 godina  i ako mi napravimo napor da ih zadržimo ovde jos četiri godine, da završe fakultet, manja je šteta i u novcu  i u svemu nego da bacimo ovih 10 godina novca i napora“.

Još jedan problem u nizu je i motivacija i želja kod mladih sportista koji ne igraju u jednom od dva najbolja kluba u državi.

„Takođe mislim da problem vaterpola i u svim ostalim sportovima, deca, ukoliko ne igraju u reprezentaciji ili u prvom timu jedne od dve ekipe u državi napuštaju sport. Deca koja ne igraju za Zvezdu ili Partizan ili bilo koja prva dva kluba u državi oni prestaju. On sa 18, 19 godina  odlučuje ne da igra u drugom klubu nego da igra van zemlje ili da se bavi ugostiteljstvom, i on 10 ili 15 godina treniranja baca u vodu. Ne baca samo on, bacaju svi ostali u sistemu, jer on više ne moze da doprinese tom klubu, da drugi stasaju. Svi kažemo podmlađivanje selekcija, to nije uopšte tako, kad selekciju od 17 zameniš sa selekcijom od 15 godina, već da iz svake generacije izađe jedan. To sve laici pričaju a to je zlonamerna rečenica i zloupotreba dece. Jer kada pošalješ dete sa 15 godina da trenira  i igra na pripremama sa protivnikom od 22, 23 godine to dete je osuđeno da se povredi, to dete je osuđeno da dobije batine i da kaže “ja više neću”, ili da se povredi jer igra i za svoju kategoriju i prvi tim i to dete do 21. godine ne postoji više”.

U VREMENU KADA SVI ODLAZE IZ SRBIJE, SELEKTOR A REPREZENTACIJE, DEJAN SAVIĆ, JE PREUZEO VK CRVENA ZVEZDA, A VEOMA JE VAŽNO ZADRŽATI I IGRAČE I TRENERE.

Selektor seniorske reprezentacije Srbije, ponovo će sa klupe predvoditi Crvenu zvezdu, a sportski direktor saveza je naglasio značaj domaćih trenera u Srbiji.

“Svaki trener koji želi da radi u Srbiji je Bogom dan. Ne pričam samo za Savića, pričam za sve. Mi nismo toliko bogata zemlja da možemo da ih platimo onoliko koliko vrede. I dalje mislim da bi trebalo razmisliti da se penzije daju  vrhunskim trenerima za osvajanje medalja na Olimpijskim igrama. Pričam pogotovo za ekipne sportove. Srbija nema šanse da se kud i kamo novcem bori za te iste trenere. Postoji samo voljniji momenat, ja kažem vremenski ograničen, da to urade na svoju štetu iz svojih različitih pobuda. Država Srbija ne može da se bori sa Italijom i Amerikom da Saviću da milion ili Saši Đorđeviću da da pet miliona. Ali postoji mogućnost da treneru koji je osvojio Olimpijadu vrati mogućnost  penzije nakon 40., 45. godine koja će biti neki iznos da on bude obezbeđen. U tom trenutku on može da kaže “okej tamo imam nešto ali želim da budem u svojoj zemlji, želim da treniram svoju selekciju”. Nisu pare uvek sve, ali kad se razboliš i kad prođu neke godine slave, treba da dobije nešto. Mislim da treba da se razmisli da bi savezima bilo lakše da vrate ili da se bore za kvalitetne trenere, da vode nacionalnu selekciju pogotovo ovih sportova i da imaju kvalitet u radu, da se ta penzija vrati samo onima koji osvoje te medalje. Od 2008. u ekipnim sportovima medalje su osvojile samo pet reprezentacija, od toga vaterpolo tri. Granski savez bi mogao da se potrudi, onom ko je najbolji da bude uz najbolje, da sredi svoju materijalnu situaciju. Onda neki novac koji je dobijen od granskog saveza, može da kaže “okej vidi to je nešto sto je dobijeno uspehom”. Ovako mislim da smo u modelu dobre volje i inata pojedinaca koji žele da se žrtvuju, ja nemam drugi izraz za žrtvuju, ne za sebe, nego da žrtvuju sebe za druge i za zajednički cilj, koje ne može da se plati u Srbiji. Bilo koji novac za koji Savić radi u Srbiji nije adekvatan novac za njegovo prisustvo ovde”, istakao je Darko Udovičić, a zatim naglasio i značaj Savića za reprezentaciju koja sada nastupa na Univerzijadi u Kini: “Samo prisustvo i želja Savića da bude u Kini vođa ekipe nama puno znači i govori. Sigurno da su uvek  visoki ciljevi, da kažem najviši, ali nisam pogledao u kom su sastavu druge ekipe došle ali siguran sam da nema razloga da se ne nadamo najboljem. Bitno je svima nama, njemu, igračima. Uvek postoji konkurencija, i uvek svi pričaju da samo mi igramo vaterpolo, što nije tačno. Ali generalno opet mislim da njegova želja da bude trener Univerzitetske selekcije dovoljno govori o ambicijama i njega i tima i Vaterpolo saveza Srbije za to takmičenje”.

OVOG LETA, KULMINIRALI SU I PROBLEMI SA IGRAČIMA ALI I SPONZORIMA, IPAK MEDALJE NISU IZOSTALE.

U prethodnom periodu na relaciji savez-igrači je bilo određenih nesuglasica, ipak, Udovičić tvrdi da se radi na rešavanju istih.

“Trzavice postoje u svim granama sporta i u svim tim ekipama. Da li se one reflektuju pre ili posle takmičenja to je pitanje izbora. Ono što se mi trudimo u savezu da sve to ostane, što se kaže u kući. Ja sam siguran da će se činiti napor i da se već čini da se te nesuglasice, ako postoje ili nerazumevanja po nekim tačkama, rešiti na obostrano zadovoljstvo jer postoji obostrana volja”.

Vaterpolo savez Srbije je pre Svetskog prvenstva imao problema i sa sponzorima. Međutim, igrači su uspeli da prebrode i taj problem i dođu do medalje, ali pitanje sponzora i dalje nije rešeno.

“Kategorija sponzora za sport u Srbiji, faktički ja bih je stavio u kategoriji dinosaurusa. Nije to ni ljutnja ni molba ali mislim da je sport brend u Srbiji i da postoje firme koje žele i mogu da plate sve to ali mislim da da grane sportova koje ne mogu da se finansiraju samo od sponzora i ne mogu da zadovolje potrebe sponzora ili nisu prepoznati u okviru sponzorskih paketa ili želje sponzora, moraju da budu u potpunosti pokrivene od države. To je moj lični stav. Potrebe saveza koji reprezentuju državu sa nacionalnim selekcijama u inostranstvu u potpunosti treba da budu pokriveni od države. Državne firme prepoznaju bitnost sporta  da se i one bolje pozicioniraju i mislim da će u budućnosti biti sprega ali generalno jako je teško, nije samo kod nas. Pogledajte Regionalnu vaterpolo ligu ili Hrvatsku, koja je Svetski šampion i kod njih je situacija oko sponzora  jako teška. Siguran sam da postoje neke pozicije, radnje, aktivnosti saveza koje mogu da rade na približavanju aktivnosti koje oni sprovode, I budu neki prozor za sponzore i mislim da savez mora i u tom pravcu da radi. Naše podneblje nije ekonomski moćno i nemamo sponzore koji mogu da pokriju sve sportove. Ja sam se bio zadivio činjenicom sponzorstva na nivou Evropske unije, za celokupan sport u Evropi,  93% ide na fudbal”.

Takođe i klubovi su u lošoj situaciji, dugovanja se gomilaju, talentovani igrači su otišli iz Srbije, ali saradnjom saveza i klubova je i to moguće rešiti: “ Savez sam ne može ništa. Savez ne može da bude zamena za klubove. Savez može da bude mesto gde će klubovi zajedno raditi na misiji i viziji i jednih i drugih a to je ostvarivanje vrhunskih sportskih rezultata i u klubovima i u reprezentacijama. A savez ne može da zameni rad u klubu niti klub može da zameni rad u savezu. Sama konstitucija rada ili nerada u nekih 9, 10, 11 meseci u klubu ne može da se nadomesti kroz  mesec dva u reprezentaciji. To nije ništa novo ili da rad u savezu može da bude ne znam šta ako ne postoji osnova iz kluba. Postoji nadogradnja koju određeni pojednicni mogu da dobiju kroz rad u savezu, kroz rad sa nacionalnim selekcijama i da budu bolji od septembra kad se vrate na klupske okvire. Druga stvar da granski savezi finansiraju klubove to je  nemoguće, mogu da pomogne ali onda gube osnovnu namenu a to je finansiranje i bavljenje nacionalnim selekcijama, muškim i ženskim. U određenim  granskim savezima postoje posebne pravne celine koje se bave takmičenjem. Kod nas je to unutar saveza. Postoje razni sistemi ali savez može mnogo ali ne može sam, nije to igra ako savez nema klubove koji nemaju zdravu osnovu, odnosno infrastrukturu, omogućiti  da na bazenu imamo kvantitet dece koji mogu da se obnavljaju iz lokalne sredine. Ako toga nema, savez nema šta tu da traži, može da da neki savet da se radi planski da trenere koji žele da rade, edukuje, da digne na viši nivo, ne da dovede trenera, to može ali to je ekspert za mesec dva, godinu dve, za novac i to je poslednja faza. Treneri kroz rad sa mlađim selekcijama stiču iskustvo, da se edukuju i grade osnovu. Za one sredine koje to imaju, da se ide nadogradnja prvih timova, saradnja sa lokalnom samoupravom, da pomognu novčano, sponzorstvom. Druga stvar je sistem i kalendar takmičenja, kakav sistem nama treba i da li je sistem taj koji nam omogućava obnavljanje kroz nacionalne selekcije i kroz samo takmičenje mlađih kategorija. Da li je sistem taj koji je postavljen pre 10 godina i da li je to sistem koji nama treba, da li su pravila koja mi koristimo u mlađim kategorijma to nešto što nam treba, sve to treba da se analizira. Zatim udruživanje granskih saveza sa regionalnim takmičenjima, povezvanja sa televizijom. Ali ako nemate sinergiju klubova, da svi žele i da kažu “okej ako savez kaže to, onda je to”. Mislim da razgovor donosi boljitak, ali razgovor na zdravim osnovama i razgovor gde se ne traže maksimumi u smislu kriterijuma nego da se postave zajednički ciljevi u minimalnim crtama, da vidimo da li mi možemo na minimalnim osnovama da se dogovorimo šta je to što nas sve čini zadovoljnim, prvo da vidimo šta nam treba i da li to mi možemo da sprovedemo ako budemo, ne  samo Vaterpolo savez Srbije nego i svi savezi, izvukli minimalni interes, ali da pokušaju da izvuku minimalni zajednički interes u okviru sistema to je prva stepenica da se ide dalje, bez toga mislim da je sve ad hok rešenje ko je s kim dobar prijatelj i ko trenutno može da pomogne, ako se pojave dva, tri igrača u istoj sredini pa su viša i bolja to je sve epizoda”, savetovao je sportski direktor VSS-a domaće klubove.

VATERPOLO U SRBIJI OČEKUJU ODREĐENE PROMENE, MEĐUTIM JOŠ UVEK NIŠTA NIJE DEFINITIVNO.

Planovi za novu sezonu još uvek nisu poznati: “Mislim da je jako osetljivo pitanje, pogotovo u ovom trenutku kada  su odnosi Fine i Lena čudni posle velikog kongresa u Budimpešti. Savez treba da bude pažljiv da bi sačuvao sam sebe, u svim koracima koji budu od danas za sutra. Da se napravi detaljna strategija, prvo da se izanalizira situacija koja je bila poslednjih pet godina, da se pogledamo u oči. Vaterpolo savez Srbije ima 50 klubova a mislim da je aktivno dvadesetak, sa realnim osnovama da bi bio veliki uspeh, da kažemo “okej tu smo, šta smo, ajde da vidimo šta možemo dalje”. Trenutak je lep što se tiče rezultata ali je opasan sto se tice budućnosti”, oprezan je Darko Udovičić pred početak sezone.

 

FOTO: VSS/Ivica Veselinov