Ćatović: U vaterpolu nije lako pomerati granice

U poslednje vreme u bazenima širom Srbije, mlađe kategorije dečaka vaterpolo kluba Vojvodina beleže sjajne rezultate. Kako kažu u klubu, „dečaci VK Vojvodina se izdvajaju godinama i decenijama u nazad sa odličnim uspesima kako na međunarodnoj sceni tako i u domaćim takmičenja, a u svetu vaterpola je poznato da VK Vojvodina ima jednu od najboljih škola vaterpola. Što se nekih poslednjih rezultata tiče tu su skoro pa uvek zlata na vojvođanskim prvenstvima i Final four na državnim takmičenjima…“. U narednom periodu očekuju ih Državna prvenstva za sva godišta koja se takmiče u mlađim kategorijama, konkretno, u pitanju su  polufinalna takmičenja. O radu sa ovim dečacima razgovarali smo sa trenerom Mirelom Ćatovićem, koji je donedavno bio igrač u prvom timu. Pitali samo ga šta mu više prija:

Iskren da budem, teško je reći, jer i jedna i druga uloga je veoma zanimljiva, svaka na svoj način. Kao igrač tokom utakmica možete da doprinesete više u samom bazenu, što vam kao treneru teško pada, jer ne možete da uskočite i da uradite stvari onako kako ste ih zamislili, ali zato je odgovornost na vama da tokom nedelja i nedelja treninga usavršiste sve elemente kako fizičke tako i taktičke.

Da li mislite da je to što ste do skoro bili igrač, možda Vaša prednost?

To što sam do skora igrao mi veoma pomaže u trenerskom poslu, jer nisam zaboravio kako treninzi teški mogu biti i šta je to potrebno igračima da bi što više napredovali.

Koliko je bitna disciplina na treningu, odnosno koliko su ti dečaci, imajući u vidu da imaju po 12, 13 godina, posvećeni treningu?

Disciplina u svakom sportu igra veoma važnu ulogu. Ako tokom treniranja vlada disciplina to se automatski prenosi i na utakmice, a vaterpolo kao sport je poznat po tome da pobeđuje onaj koji napravi manje grešaka. Što se dece tiče kod njih je nekad teško održati disciplinu jer im jako lako opada koncentracija što je i logično, ali uz posvećen rad to je veoma moguće postići.

Na koji način prilagodjavate treninge uzrastu?

Ljudi će možda pomisliti da bi trebalo da svi uzrasti treniraju skoro isto, ali u praksi nije baš tako. Deci se trening mora prilagođavati tako da oni kad su u određenom dobu mogu da ispune ono što se od njih traži, uglavnom se trening svodi na to da zavole vaterpolo, kako postaju stariji i sve više se približavaju ozbiljnom sportu  i trenizi postaju kompleksniji i ozbiljniji.

Koliko su se pomerile granice u odnosu na vreme kada ste Vi počeli da trenira?. Da li imate osećaj da deca brže sazrevaju i da brže dostižu tu neku fizičku spremnost koja ide ka boljim rezultatima?

U vaterpolu nije lako pomeriti granice, ipak neke stvari jesu drugačije nego kad sam  počinjao da treniram, čini mi se da deca danas ranije sazrevaju usled uticaja spoljašnjeg sveta prevashodno interneta. Samim tim i neke bolje rezultate uspevaju da postignu ranije ali ima i situacija u kojima novije generacije zaostaju za starijim.

Koliko je odnos trener – igrač bitan za ono što se dešava u bazenu i na koji način uspevate da ostvarite što bolji kontakt sa ovim dečacima?

U svakom sportu je to veoma važno, trener jednostavno mora biti sposoban da prepozna kakav je ko karakter i da u skladu sa tim reaguje. Nisu svi isti, neko dete ne voli preterane kritike i pritisak, nekom je ipak potrebno da stalno bude pod nadzorom i da se praktično „tera“ da radi. Takođe značajni su i individualni razgovori, u kojima trener  može dodatno da objasni pojedincu kako da se ponaša, šta očekuje od njega i drugo.

Da li sa roditeljima imate saradnju koja je neophodna da bi im se ukazalo na to da su njihova deca još uvek mala za njihove ambicije i da li se uopšte srećete sa preambicioznim roditeljima?

To stoji u opisu posla, kad se bavite ovim poslom pogotovo sa decom, normalno je da imate saradnju sa njihovim roditeljima. Svaki roditelj smatra da njegovo dete zaslužuje više, i to je normalno. Uglavnom se trudim da svedem kontakt na minimum, i da reagujem samo onda kada mislim da će roditelj moći da uradi nešto više povodom svog deteta nego što bih mogao ja. Takođe, to moram da napomenem, za uspehe dece u školi se interesuju svi u klubu od uprave do trenera. Jedna od praksi koja se sprovodi jeste da oni donose na kraju svakog polugodišta knjižicu da vidimo kako prolaze u školi, da li se vladaju dobro i kakve ocene imaju.

 

 

Za Bogdana Brešćanskog kažu da se posebno ističe u svom godištu, ali da se u bazenu uspešno nosi i sa starijim dečacima. Vaterpolo trenira 4 godine. Za njega i njegove saigrače (2004. godište), sigurni smo, pravi uspesi tek slede, a kako Bogdan kaže, do sada na njega su najveći utisak ostavili zlato sa memorijalnog turnira „Milenko Petrović Metilj“ u Pančevu i bronzana medalja iz Mađarske lige.Šta je ono što te privuklo ovom sportu?

Da budem iskren, ideja da počnem da treniram vaterpolo nije bila moja, već moje porodice ali se to ispostavilo kao dobar potez. Moglo bi se reći da je jedina činjenica koja me je i na neki način privlačila bila to što je vaterpolo grupni sport, kakve sam i oduvek voleo.

Da li utičeš na svoje drugove i drugarice da se bave vaterpolom?

Naravno, pokušavam da mojim drugovima predstavim vaterpolo u što boljem svetlu ali mi to i ne ide baš najbolje, ali to me neće zaustaviti da i u budućnosti predstavljam vaterpolo svojim poznanicima kao sjajan sport i da po mogućnosti neko od njih počne da trenira.

Šta ti je najnapornije na teninzima?

Na treninzima je najnapornije plivanje, ali ne bih da se žalim zbog toga jer je to veoma bitan segment našeg sporta.

Šta te iznervira tokom utakmice kod tvojih saigrača, a šta kod igrača suparničke ekipe?

Ima dosta stvari koje me iznerviraju, ali pokušavam da ostanem hladne glave. Kod mojih saigrača, najviše me nervira to što znaju da budu sebični, a kod protivnika me nervira to što ponekad provociraju ali pokušavam da ne nasedam na njihove provokacije.

Šta vam trener savetuje na pauzama kad vodite, a šta kad gubit?. Da li vam tada više pruža moralnu podršku ili vam savetuje kako da realizujete neku akciju?

Kad vodimo trener nam uglavnom daje savete za poboljšanje igre i govori nam da ne smemo stati i da samo uvećavamo prednost nad protivnikom, ali kad gubimo trener nam pruža i moralnu podršku i to nam daje snagu da po mogućnosti preokrenemo rezultat u našu korist.

Ima li situacija kad si ljut na sudiju jer nije baš dobro video šta se dešavalo pod vodom i kako tada reaguješ?

Postoje situacije kada sudija može da loše dosudi i pogreši, i to ide u protivnikovu korist, ali moramo da ostanemo pribrani i da ne prigovaramo sudiji da ne bi došlo do težih posledica.

Kako rešavaš situacije kad imaš malo više da učiš? Ko ima prednost, vaterpolo ili škola, ili ipak uspevaš sve da držiš pod kontrolom?

Škola ima prednost, ali takvih situacija nema jer iskoristim svaki potreban trenutak da učim, to se pokazuje u školi kao odličan rezultat, drugim rečima, sve je pod kontrolom.

Protiv kog kluba najviše voliš da igrate, a koji ti baš ne leži?

Najviše volim da igramo protiv Radničkog jer je to prava i neizvesna borba do samog kraja, uvek bude gol ili dva razlike u nečiju korist, dok je klub koji mi najviše ne leži Valis iz Valjeva.

Da li već sada vidiš sebe kao profesionalnog vaterpolistu kad odrasteš?

To još ne mogu da kažem ali se nadam da će biti tako. Cilj mi je reprezentacija ali do toga ima još mnogo znoja, truda i napornog rada.

Koliko je, po tvom mišljenju, sport zaslužan da ti i tvoji vršnjaci odrastate u dobre ljude?

Sport ima velike zasluge jer kroz ovaj sport, igru i druženje stičemo nova prijateljstva i stičemo znanja iz životnih lekcija kroz koje svi mi zajedno prolazimo. Ta znanja će nam pomoći u budućnosti da budemo što bolje osobe.

 

Daliborka Delibašić