Kajakaš Bojan Zdelar ponos Srbije

O ovom momku samo reči hvale. Gde god da pitaš nešto o kajaku i kajakašima, uvek se isto ime pominje. Bojan Zdelar! Čuli smo da je najbolji, čuli smo da je najlepši, čuli smo da je najskromniji, čak i da neke mame kad gledaju takmičenje, zaplaču kad je red na Bojana Zdelara. On i kajak daju savršenu sliku. Upoznali smo ga i uverili se u sve što su nam pričali. Upoznajte i vi Bojana Zdelara!

 

Ko je Bojan Zdelar?  

Rodjen sam 11. aprila 2000. godine u Sremskoj Mitrovici. Već tada sam privukao pažnju svojom težinom od 5.150g i visinom od 61cm, prognoze babica da ću biti košarkaš nisu se obistinile. Odličan sam učenik drugog razreda Mitrovačke gimnazije, računarskog smera. Živim sa roditeljima i starijim bratom Jovanom. U slobodno vreme (koga baš i nemam) volim da se provozam biciklom, igram bilijar i bavim drugim sportskim aktivnostima.

Bojan Zdelar kajakaš?

Nakon godinu dana treniranja počeo sam da osvajam medalje u ovom sportu. Najpre je to bilo u mini kajaku gde sam prvi put osvojio zlatne medalje na prvenstvu Vojvodine i Srbije u jednosedu i dvosedu sa klupskim partnerom Stefanom Vrdoljakom. Takmičeći se u kategoriji pionira, kadeta i juniora nastavio sam da ređam uspehe. Prvak sam Srbije i Vojvodine 4 godine zaredom. U 2015. godini sam prvi put učestvovao na Juniorskom prvenstvu Evrope u Baskovu gde sam osvojio 9. mesto takmičeći se u četvercu. Najuspešnija godina do sada mi je ubedljivo 2016. Na početku sezone na međunarodnoj regati u Pještanima osvojio sam 2 srebrne medalje u jednosedu na 500 i 1000 metara. Nakon toga sam učestvovao na Juniorskom prvenstvu Evrope u Plovdivu gde sam osvojio bronzanu medalju u jednosedu na 500 metara. Ovaj uspeh za mene je najznačniji jer sam uspeo da osvojim medalju u jakoj konkurenciji i to sa 2 godine starijim takmičarima od sebe. Na Olimpijskim nadama sam bio najponosniji jer sam uspeo da osvojim 3 medalje u svim disciplinama jednoseda. Na 200 i 500 metara sam osvojio zlatnu, dok na 1000 metara bronzanu medalju.

„Najveću motivaciju pronalazim u sebi samom, niko te ne može podstaći na trud kao što možes sam sebe.“
Kada si počeo da treniraš i zašto baš kajak?

Počeo sam da treniram 2012. godine u Kajakaškom klubu „Val“, kod trenera Nenada Kosijera. Kajak sam želeo da probam jer su ga trenirali moji drugovi i stariji brat, koji me je kasnije i odveo na prvi trening. Pre toga nisam znao mnogo o kajaku kao sportu ali čim sam seo u čamac shvatio sam da je to sport za mene. Dopalo mi se što sam mogao da treniram sam, koliko god sam želeo, i jer se pored treniranja uvek nađe vremena i za druženje na vodi. Veslajući sam našao i mir na vodi.

Koja je prednost kajaka ako porediš sa drugim sportovima?

Kod kajaka mi se posebno dopada što kao i kod drugih individualnih sportova ističe trud pojedinca, jer je vrlo naporan sport pa samim tim formira sportistu kao izdržljivu, upornu i disciplinovanu ličnost. Mnogo vremena se provodi u prirodi, zbog čega je vrlo zdrav sport, i omogućuje pravilan fizički razvoj.

Ko te najviše motiviše? I šta te inspiriše?

Najveću motivaciju pronalazim u sebi samom jer verujem da te niko ne može podstaći na trud kao što možes sam sebe. Motivaciju dobijam i od trenera, a inspiraciju od svih uspešnih ljudi. Inspirišu me oni koji se bore za ostvarenje svojih ciljeva i snova, koji ne odustaju kada je teško, koji su disciplinom i radom stigli do vrha.

Da li si nekada poželeo da odustaneš?

Naravno. Verujem da se svaki sportista, koliko god voleo sport kojim se bavi, zapita da li će se tolika posvećnost, istrajnost i odricanja na kraju isplatiti. Ali svi ti momenti su prolazni, jer posle svakog  truda dođe nagrada koja učini da izblede sve muke kroz koje smo prošli trenirajući.

Da li si se bavio još nekim sportom?

Polaskom u školu počeo sam da se interesujem za razne sportove, fudbal, gimnastiku, kosarku, gde se nisam dugo zadržao. Naredne 4 godine proveo sam trenirajući tenis, dok nisam otkrio kajak. Pored kajaka uživam i u drugim individualnim sportovima, koji su mi draži od ekipnih sportova. Pratim atletiku, plivanje, boks, mada kada nastupaju takmičari Srbije uvek navijam za njih.

Kako uklapaš školovanje sa sportom?

Teško. Imam puno školskih obaveza a treninzi su mi svakodnevni. Kada dođem sa priprema ili takmičenja, profesori imaju razumevanja za mene kao sportistu, pa mi daju vremena da nadoknadim propušteno gradivo. Posebno sam zahvalan svom razrednom starešini Darku Periću koji me uvek razume.

Kako izgleda tvoj dan? 

Kada sam na raspustu, potpuno sam posvećen treniranju koje je tada 2 puta dnevno i napornije nego tokom školske godine. Kada idem u školu treniram jednom dnevno i nekad posle škole ako mi ostane vremena. Tokom dana imam malo vremena za odmor jer mi treninzi i školske obaveze oduzimaju najveći deo dana. Leti pretežno treniramo na vodi, dok zimi kada zahladi dosta vremena provodimo u teretani, na trčanju ili plivanju. Jedan trening traje oko 2 sata i dosta iscrpljuje pa je potrebno i jesti kvalitetnu hranu da bi se organizam oporavio do sledećeg treninga. Slatkiše, gazirana pića i nezdravu hranu izbegavam.

Ko ti je najveća podrška?

Najveća podrška mi je porodica, koja je uz mene u svakom dobrom ili lošem momentu, moj trener i moji prijatelji.

Kako društvo gleda na tvoje uspehe? Da li si popularniji zbog toga?

Moji prijatelji se raduju svakom mom uspehu kao da je njihov, što delom i jeste, ali zbog treniranja ne stižem da provodim vremena sa njima koliko bih želeo. Svaki uspeh donosi popularnost ali to ne treba da promeni čoveka i da ga pomeri sa putu ka cilju.

Kakvi su ti planovi i želje za budućnost?

Svoje planove i želje volim da zadržim za sebe, pa da eventualnim uspehom obradujem ljude oko sebe. Ali naravno želja mi je da dostignem svoj maksimum.

Da li ćemo te gledati na OI ?

Olimpijske igre su svakako san i vrhunac karijere svakog sportiste. Još uvek ne razmišljam o njima, ali verujem da nisu nedostižne. Pre njih mi očekuju dosta važnih takmičenja na kojima treba da se dokažem.  Ove godine mi je najvažnije Evropsko juniorsko prvenstvo u Beogradu i Svetsko juniorsko prvenstvo u Baskovu za koje naporno treniram.

Koja je tvoja poruka i savet?

Mislim da sport treba da se uvrsti u najranijem uzrastu, kako bi ga deca rano zavolela i prihvatila, samim tim i dobila želju da se kasnije bave njime bilo profesionalno ili rekreativno zbog zdravlja, a kad uđu u sport da nikada ne odustaju od svojih ciljeva koliko god nedostižno izgledali, porazi su deo pobeđivanja i ne treba gubiti veru u sebe zbog njih.