Arsen Arsenović parakajakaš koji je izabrao hrabrost!

Sve mu je išlo po planu… Mlad, pun elena, spreman da život dišeš punim plućima… Uspešno završio srednju Eletkrotehničku školu u Novom Sadu… uveliko se spremao za ostvarenje jednog od svojih snova –  upis na Fakultet bezbednosti u Beogradu… Onda sledi onaj najduži letnji raspust, pre nego što postane brucoš… Onda će moći više da se posveti odbojci… svom klubu u rodnom Kulpini… tu su i treninzi tajlandskog boksa… A onda…

Tog dana sam registrovao motor u Bačkom Petrovcu koji je udaljen od Kulpina, nekih 5km. U povratku do kuće, na jednom od lokalnih puteva, video sam trakor koji se kretao u istoj traci u kojoj sam bio i ja. Upalio sam migavac i počeo sa preticanjem traktora. U tom trenutku traktor je bez ikakvog upozorenja skrenuo levo u njiive, samim tim presekao meni put. Pokušao sam da ga zaobidjem bežeći u desnu stranu… Nisam uspeo,  udario sam u zadnju gumu traktora i završio u njivi pored puta.

Ovako, o događaju koji mu je promenio život, govori Arsen Arsenović, naš parakajakaš, momak kom je plasman na Olimpijske igre u Rio izmakao za 0,2 sekunde… Oni koji ga poznaju, i ne pomišljaju na to da će Arsen odustati, jer ovaj momak iz Kulpina, rodnog mesta Patrijarha srpskog Georgija, komadanta srpske vojske Djordja Stratimirovića, mesta u kom su se voleli Laza Kostić i Lenka Dunđerski, NE ODUSTAJE!!!

Koje su bile posledice udesa i kakva je bila tvoja reakcija na saznanje da ćeš ostati bez noge?

Posledica udesa je amputacija desne noge iznad kolena i prelom desne noge. Još u kolima hitne pomoći, misleći da ću ostati u kolicima, govorio sam majci i prisutnima u kolima, kako ne želim da budem invalid i da ću se ubiti. Nakon nekoliko sati posle amputacije i operacije budim se u šok sobi i shvatam da sam ostao bez desne noge, ali moje misli su tada bile usmerene kako sada napred i šta da radim kao takav. Posle nekog vremena pitao sam medicinsku sestru da li bi bila sa dečkom koji nema nogu, ona je na to odgovorila da bi, naravno ako sam dobar dečko. Upravo u toj šok sobi sam prevazišao taj prvi udar i rekakcije na amputacijom, razmišljao sam, ako se ja pokažem kao ,,kul“ dečko svi će me gledati tako, a ako budem očajavao i počeo sebe da sažaljevam, normalno je da će i drugi gledati tako na mene!

Šta ti je najviše pomoglo da prebrodiš te prve dane?

Svakako su to bili moji prijatelji i moja porodica koja mi je davala veliku podršku i ni u jednom trenutku nisam osećao da me sažaljevaju. Shvatili su da to ne želim, već da mi je cilj da kada izadjem iz te situacije budem ponovo ravnopravan sa svima.

O čemu si razmišljao kada si bio sam? Da li je bilo kriznih trenutaka kad si spoznao da će tvoji planovi za budućnost morati da se promene?

Pa sada ljudi verovatno misle da sam padao u depresiju jer to bi bilo negde i normalno, ali prosto nisam gledao stvari na to na taj način i nisam imao loše misli. Nastavio sam sa planovima za budućnost… I dalje sam želeo da upišem fakultet i da počnem da bavim nekim sportom koji bi mi pomogao da se što pre oporavim.

Koliko su se posle ovoga promenili tvoji životni stavovi?

Promenili su se moji stavovi prema svemu i mislim da mi je to najviše pomoglo da shvatim da u životu ne treba biti brzoplet. Na sve to je najvise uticalo to što sam upisao fakultet, otišao u veliki grad, družio se sa studentima kijima je cilj da budu što bolji, sa sportistima koji su vrhunski… Mislim da je to mnogo uticalo na stvaranje moje ličnosti i menjanje mojih stavova.

Koliko dugo je trajao oporavak?

Kad sad razmišljam o tome, imam utisak da je trajao kratko, za nekih pola godine sam počeo da šetam na protezi i da budem samostalan. Samo bolničko lečenje nije dugo trajalo, oko 2 nedelje, rehabilitacija oko 2,3 meseca, ali stalno sam radio na svojoj fizičkoj spremi i trenirao u početku plivanje.

Arsen je danas apsolvent Visoke školu elektrotehnike i računarsva u Beogradu i takmičar Akademskog kajak kluba. Kako si došao do kajaka?

Sasvim slučajno! Na Banjici sam trenirao plivanje i onda mi je jednog dana prišla Maja Rudaković, inače trener kajaka i rekla da postoji parakajak i da je za sada mala konkurencija, da je sport jako zahtevan i snažan. Pokazala mi je slike naših slavnih kajakaša. Ja sam odlučio da probam, seo u kajak, prevrnuo se i tog trenutka se zaljubio u taj sport. Prestao sam da se bavim pivanjem i krenuo da treniram svakog dana po 2 puta kajak, uporedo sa studijama.

Kakvi su uslovi u našoj zemlji za bavljenje sportom osobama sa invaliditetom?

Za parakajak su još uslovi jako loši, jer nemamo podršku Paraolimpijskog komiteta, osim plaćenih takmičenja, i to ne svako takmičenje. Jedina podrška nam je Kajakaški savez Srbije i ljudi iz kajaka, ali borimo se da to promenimo. Mnogo je teško biti konkurentan u svetu ako nemamo pripreme van zemlje na početku sezone, nemamo suplemente, a za sada ih nemamo.

Ima li još nekog parakajakaša u Srbiji ili si jedini?

Ima… svakim danom nas je sve više… od početka je tu moj kolega Vuk Radovanović, ali od ove godine se nadamo bar još dvojici novih takmičara.

Kajak koji Arsen vesla je širi oko 20cm od standardnog čamca, samim tim i stabilniji, to je po propisima ICF-a, ali ovaj momak ponosno ističe da može da vesla i uzani kajak. Koliko se tvoji treninzi razlikuju od ostalih kajakaša sa kojima treniraš?

Ne razlikuju se, ja treniram iste treninge kao naši sprinteri, jer nam je i isti trener, Uroš Pavlović. Jedino što još uvek ne trčim sa njima, ali biće i to do kraja godine. Naravno malo sam slabiji od njih u teretani, ali još uvek sam kratko u sportu i stalno napredujem.

Kako su te oni prihvatili?

U kajaku sam jako dobro prihvaćen, počev od ljudi u KSS-e, preko trenera Uroša, pa do cele ekipe reprezentacije, što mi je mnogo pomoglo. Postali smo jako dobro prijatelji i privatno mnogo vremena provodimo zajedno.

Da li možda ima i situacija kada se šalite jedni na račun drugih?

Pa naravno, moj stav prema tome što nemam nogu je mnogo pomogao da me prihvate ljudi i ima situacija kada su šale na moj racun. Svi su prihvatili taj humor i nemamo barijere oko toga. Mnogo mi je drago sto je atmosfera medju kajakašima zdrava, tako da su smeh i šala je uvek prihvaćeni.

Da li misliš da je tvoje prisustvo u njihovom timu bitno jer si im ti dokaz da nema predaje?

To su i oni sami rekli, da im ja dajem motiv u treniranju. A možete da zamislite koliki su oni meni bili motiv, jer trenirao sam sa vrhunskim sportistima, a ja sam samo bio početnik.

Na kojim takmičenjima si do sada učestvovao i kojim rezultatima možeš da se pohvališ?

Prvo takmičenje mi je bilo na Svetskom prvenstvu u Milanu 2015., plasman za početnika je bio zadovoljavajući, ako se uzme u obzirom da sam se borio sa ravnotežom u čamcu. Bio sam 19. od oko 50 takmičara. Nastupao sam na Svetskom prvenstvu u Duizburgu, koje je bilo izborno takmičenje za Paraolimpiske igre u Riju. Bio sam 11., a prvih 10 je išlo na Olimpijske igre, meni je kvota izmakla za 0,2 sek.

Šta je ono što možemo da najavimo za naredni period i koje je to takmičenje na koje najviše želiš da odeš?

Ove godine imamo čak 4 velika takmičenja na koja ćemo ići i imam potvrdu od KSS-e da su nas prijavili. Prvo tamičenje je Svetski Kup u Segedinu, zatim Svetski Kup u Beogradu, dugo očekivan i tu bih voleo da se dokažem pred domaćom publikom i na domaćem terenu-vodi. Treće važno takmičenje ove godine je Evropsko prvenstvo u Plovdivu, a onda i ono najvažnije je Svetsko prvenstvo u Račicama. Takmičenje koje najviše iščekujem je svakako Evropsko prvenstvo u Beogradu 2018., kada se nadam da ću biti u najboljoj formi.

Kako provodiš slobodno vreme?

Slobodnog vremena imam malo… ako nemam obaveze oko fakulteta, gledam da budem sa devojkom, našim psom, porodicom i prijateljima. Naravno nadje se vremena leti nekada i za pecanje.

Poruka za sve mlade ljude koji su se možda našli u situaciji u kojoj si bio i ti, ali nemaju snage da svoj život ponovo „stave na noge“?

Poruka je da moraju da pokažu drugima da su ,,kul“ takvi, a ne da pate zbog toga i svi će ih prihvatiti. Mi ne znamo šta život nosim, ali moramo se postaviti spram situacije i izvući najbolje iz toga. Ako imate svoje snove, težite ka njima!

Daliborka Delibašić