Andrea Lekić: Uvek jurišam na vrh

Nekadašnja predvodnica i kapiten srpske reprezentacije, igračica koju svi vole, ali u svom timu, Andrea Lekić, sada je član makedonskog Vardara. Veoma uspešnu karijeru Lekićeva je započela odlaskom na trening sa trinaest godina u ORK Beograd. Nedugo zatim zaigrala je u najtofejnijem srpskom klubu, Radničkom iz Beograda, a u sezoni 2006/07 postala je šampionka Srbije u dresu RK Knjaz Miloš iz Aranđelovca. Te sezone je postala i član seniorske reprezentacije Srbije.  Nakon što je usledilo pravo vreme za inostrani angažman, ona se odlučila za slovenačku ekipu Krim, a dobre igre u njihovoj ligi i Ligi šampiona, krunisala je 2011. godine kada su je proglasili najboljom rukometašicom lige, a zatim je usledio ugovorom sa jednim od najboljih timova Evrope, mađarskim Đerom. Upravo je ekipu Đera 2013. godine predvodila do titule Lige šampiona, a Međunarodna rukometna federacija iste godine ju je proglasila najboljom igračicom sveta. Tada je usledio profesionalni izazov i potpisivanje za ekipu Vardara, a njih i sada predvodi u domaćoj ligi i Ligi šampiona. U međuvremenu je sa reprezentacijom došla do srebra na Svetskom prvenstvu 2012. godine pred domaćom publikom, u Areni, i bila član idealnog tima prvenstva odnosno najbolji srednji bek. 2013. godine njena rukometna akademija je počela sa radom, u kojoj svojim ličnim primerom, uči devojčice i dečake kako da uživaju u igri i da se igraju. 2014. godine je dobila Majsku nagradu.

 

Prisetite se svojih pocetaka, da li je rukomet nesto čime ste od starta hteli da se bavite ili ste istraživali i druge sportove dok se niste pronašli?

Moji sportski počeci su bili vezani isključivo za karate koji sam trenirala četiri godine, a uporedo sam pokušala sa odbojkom, tenisom i na kratko sa košarkom. Moglo bi se reći da sam probala sve što me je zanimalo i na kraju počela sa rukometom.

 

Podrška porodice je jako važna,međutim,ima i onih koji strepe da li će moći da isprate detetovu ambiciju u svakom smislu. Kako je bilo u Vašem slučaju, i Vaš savet svim roditeljima budućih šampiona?

Ja sam odrasla u porodici koja mi je pružala podršku svakog dana i na tome sam im neizmerno zahvalna. Po prirodi sam veoma uporna,tako da ni jedne sekunde nisam pomišljala da odustanem od svojih snova i želja. Sigurno je da roditelji predstavljaju glavni oslonac detetu u tim godinama i njihova podrška i vreme su nešto što će olakšati dečji razvoj. Svakako treba samo usmeriti decu i ne opterećivati ih neophodnim uspehom, već ih pustiti da se igraju i uživaju.

Rukometni kamp “Andrea Lekic” je odličan potez, recite nam nešto više o tome.

To je nešto što na sam pomen izaziva emocije sreće i ponosa na sam projekat. Smatram da mi sportisti svojim iskustvom možemo deci da predstavimo sport na jedan divan način i budemo pravi primer njihovog odrastanja. Prošle su četiri uspešne godine i već uveliko se spremamo za petu. Svake godine trajanje kampa je sedam  dana i za to vreme imamo 100 dečaka I devojčica iz 12,13 evropskih zemalja. Trudimo se da im obezbedimo odlične uslove za rad sa vrhunskim stručnjacima uz prisustvo kondicionog trenera, psihologa, animatora. To je vrhunski stručni štab koji brine o svakom segment sporta i dečijeg pravilnog razvoja. Odaziv dece je sjajan i ove godine ćemo imati dve smene koje će se održavati u Vršcu od 25.juna-1.jula i od 1.-7.jula. Dobrodošli.

 

Od mnogih priznanja koje ste dobili tokom karijere do sada, da li postoji ono koje Vam posebno znači?

Definitivno je priznanje koje sam dobila od IHF-a (Svetske rukometne federacije),za najbolju igračicu na svetu nešto najbolje u mojoj karijeri.

 

Da li ste imali puno odricanja u životu da bi danas postali ovo što jeste?

Svaki sportista će odgovoriti isto. Kuću sam napustila sa nepunih 19 godina i od tada sam u inostranstvu. Ti prvi rastanci sa porodicom i momenti kad shvatate da ostajete “sami”u borbi za uspeh, jesu nešto najteže. Međutim, to su sve pozitivne stvari koje utiču na zdrav razvoj osobe i uvek bih krenula istim putem. Sport mi je doneo toliko toga lepog, da se te stvari nekako uvek gurnu na stranu kad se ostvari uspeh.

 

Kako ste uskladili školu i rukomet? Da li je bilo naporno, a da pritom ne podbacite ni na jednom polju?

Smatram i primer sam da je sve moguće ukoliko se uloži dodatni trud. Nešto uvek mora malo da trpi. Kod mene je to bio fakultet, koji sam završila nešto duže od standardnog roka ,ali sam na kraju uspela.

 

Zajedno sa Jovankom Radičević ste igrale u mađarskom Đeru i sada u Vardaru. Mađarski mediji su vas dve nazvali “balkanski fanatici”. Kako ste dobile taj laskavi nadimak?

Mislim da smo Joka i ja prilično temperamentne osobe, koje su uvek spremne da urade šta god je potrebno za pobedu. Ne odustajemo nikada, oni su to prepoznali i zato smo dobile takav nadimak.

 

Vas krasi ogromna inteligencija i promišljenost, vi ste kreator igre. Dakle, pored toga sta još treba da poseduje neko ko se bavi rukometom ili sportom uopste, i šta se od toga uči, a sa čime moraš da se rodiš?

Pre svega, potrebno je da mnogo volite ono što radite. Da li je to sport ili nešto drugo, bez toga je nemoguće ostvariti uspeh. Sport od malih nogu pa do profesionalnih voda uvek treba da bude igra. Nešto što vas čini srećnim, nešto što vas svakodnevno pokreće i motiviše za novi napredak. Svi se mi rodimo sa nekim određenim talentom, ali bez velikog truda i odricanja, uspeh je nemoguć. Morate se posvetiti tome u potpunosti i raditi na tome svakodnevno.

 

Gde god da ste igrali, bili ste  jedna od miljenica publike. Da li je publika zaista vaš igrač vie na terenu i kakav je osećaj kada toliko ljudi na sav glas uzvikuje Vaše ime?

Uživam u osećaju koji sport pruža, a podrška publike je upravo nešto što je veličanstveno. To nas “podiže”, gura napred i tera da damo maksimum na terenu. Igrati pred punom halom je želja svakog sportiste. Imala sam tu privilegiju nebrojano puta i to mi daje snagu u teškim trenucima.

Najteži i najlepši  trenutak u karijeri?

Dva su upečatljiva u mojoj karijeri što se tiče srećnih trenutaka, a to su osvajanje srebra sa Srbijom na Svetskom prvenstvu u Beogradu i osvajanje titule Lige sampiona sa Đerom 2013.godine. Teški moment su svakako izgubljeno finale Lige šampiona i prošlogodišnji poraz od Bukurešta na Final4-u u Budimpešti.

 

Da li imate još neki cilj koji ste zadali sebi, a da ga niste ostvarili još uvek?

Imam, naravno. Uvek jurišam na vrh, tako da me zanimaju samo titule. Što više,to bolje.

 

Da li učestvujeste u humanitarnim dešavanjima?

Član sam humanitarne organizacije “Novi Beograd” i uvek se rado odazivam događajima tog tipa. Zajedno možemo mnogo i zato je neophodno podizati svest ljudi kada je potrebno pomoći onima kojima je to neophodno.

 

Da li imate predstavu kada zelite da završite karijeru?

Rukomet ću igrati dokle god bude volje, motivacije i strasti za treningom, a sve to pod uslovom da telo bude poslušno.

 

Imate li ideju ili plan već sada šta posle igračke karijere?

Kamp će sigurno u jednom momentu prerasti u rukometnu školu kojom ću se baviti. Volela bih da budem član nekog sportskog tela koje će uticati na poboljšanje uslova u sportu. Rad sa decom je nešto što me čini srećnom, tako da će to biti neizostavni deo moje svakodnevnice, pored ostalih zanimanja.

 

Za kraj,jedna motivaciona poruka za svu decu koja Vas obožavaju i koja su poželela da čitaju o Vama na našem sajtu SportJunior.rs?

Dečice draga, neka vam sport pre svega bude igra, gde ćete se družiti i uživati svakoga dana. Za one malo starije čitaoce, ne odustajte nikada od vaših snova i želja, čuvajte ih “ljubomorno” za sebe i radite na tome svakoga dana. Ne postoje nepremostive prepreke, zato “nabacite” osmeh i hrabro u susret svakodnevnim izazovima. Svim čitaocima želim da vas volja, želja, motivacija i rad odvedu do velikog broja medalja i uspeha.

 

 

Ivana Bojović